Od Laktaša do Novog Sada - Zvezda je konačno pronašla sebe!

Da li je Crvena zvezda pobedom u finalu Kupa Radivoja Koraća, nad ekipom Mege, konačno pronašla svoju prepoznatiljivu igru iz nekih prethodnih sezona?

Pre samo dva meseca tim sa Malog Kalemegdana ispraćen je sa „samo“ 20 poena razlike iz Laktaša. Ko je gledao duel dve ekipe mogao je da vidi totalni raspad sistema beogradskih crveno-belih.

Redom su Branko Lazić, Džoni O’Brajant i Dejan Davidovac promašivali celu konstrukciju koša, popularni „air ball“ šutevi. U odbrani je bila tolika „promaja“, da je delovalo da će domaćin ubaciti trocifreni broj poena.

Može se reći da su se košrakaši Igokee bukvalno poigrali sa sastavom koji je nakon duže pauze ponovo sa klupe predvodio Dejan Radonjić.

Igra Crvene zvezde ove sezone uglavnom se zasnivala na ofanzivnom entuzijazmu Džordana Lojda i Korija Voldena, dok odbrana nije delovala kao da može da se nosi sa ozbiljnim protivnicima u Evroligi. Što su na svojoj koži nekoliko puta dobro osetili košarkaši srpskog kluba.

Kada se Dejan Radonjić vratio na mesto starog uspeha, navijačima crveno belih se sigurno podgrejala nada, da ova godina može da poprimi obrise nekih prethodnih, dosta uspešnijih sezona.

Međutim, desio se pomenuti debakl od Igokee i nekoliko loših partija protiv objektivno nešto jačih rivala u najkvalitetnijem evropskom košarkaškom takmičenju.

Odmah je to dalo povoda da pesimisti u srpskoj košarkaškoj javnosti, kojih ima mnogo, ovu sezonu prerano zabeleže kao neuspešnu.

Za to vreme crnogorski stručnjak je vredno radio, i stvarao ono što najbolje ume, a to je sistem. Taj sistem je dobio svoj početni sjaj na finalnom turniru Kupa Radivoja Koraća.

Crvena zvezda treba da veruje svojim klincima!

Već je dobro poznato da pandemija koronavirusa pravi mnogo problema celom svetu, pa tako i sportskom sektoru. Baš zbog Kovida–19, pred finalni turnir Kupa Radivoja Koraća, crveno beli su se suočili sa velikim kadrovskim problemima.

Zvezda je put Novog Sada krenula bez pet standardnih košarkaša, i sa dva golobrada mladića iz juniorskog pogona. Takva situacije odmah je izbacila tim sa Malog Kalemegdana iz prvog reda favorita za osvajanje Kupa Srbije.

Pored svega toga desilo se ono najlepše što mnogi ljubitelji košarke sa ovih prostora priželjkuju da vide već godinama, a to je da neko od najvećih srpskih klubova igra sa minimalnim brojem stranaca.

Džordan Lojd i Džoni O’Brajant su bili jedini košarkaši u timu Crvene zvezde koji nisu imali srpsko državljanstvo!

Komotno možemo reći da je posle nekoliko godina masovnog dovođenja košarkaša sa pasošima iz drugih zemalja, konačno malo prijalo gledaocima u Srbiji da vidi većinu domaćih igrača na parketu.

U toj konstalaciji snaga Crvena zvezda je možda dobila dobar odgovor na pitanje da li treba pružiti malo više prostora momcima iz svog pogona? Naravno ako zasluže trudom i zalaganjem na treninzima.

Prvi pravi primer je Aleksa Uskoković, mladi plejmejker je na prošlonedeljnom finalnom turniru pokazao da na njega može i treba ozbiljno da se računa.

Momak rodjen 1999. godine, je u nekoliko navrata pokazao zavidne defanzivne, a pogotovu ofanzivne košarkaške sposobnosti, kao kada je u polufinalu protiv Partizana sjajnim minijaturama, vezao pet poena u drugoj četvrtini koji su držali u životu crveno bele.

Kada se na to dodaju i već provereni igrači kao što su Ognjen Dobrić, Dejan Davidovac, Branko Lazić, Marko Jagodić-Kuridža, plus Aleksa Radanov koji nije imao veliku minutažu na kupu, ali je nekim solidnim izdanjima u Evroligi, pokazao da ima štofa za velike utakmice.

Sigurno je da Crvena zvezda treba dobro da razmisli u narednim prelaznim rokovima, koliko će stranaca biti potrebno da se napravi jedan respektabilan sastav.

Fenomen Dejan Davidovac

Povučeni momak iz Zrenjanina ne deluje kao neko ko želi da se ističe i nameće u društvu, ali kada su u pitanju odlučujući momenti važnih utakmica, onda teško da ima smirenije i pogodnije osobe od Zvezdinog krila.

Momak sa sjajnim fizičkim, ali ne i atletskim predispozicijama, poigravao se sa svojim direktnim čuvarima na finalnom turinur Kupa Radivoja Koraća.

Dejan Davidovac u nekim momentima izgleda tako sporo i tromo, ali njegov svaki potez ima smisao i što je još važnije po ekipu Dejana Radonjića, veoma je ubojit.

Košarkaš Crvene zvezde je u utakmicama prethodne nedelje pokazao fenomenalan ofanzivni repretoar. Počevši od igre leđima, preko sjajnog prodora, pa sve do šuta nakon nekoliko driblinga.

U određenim situacijama je izgledalo kao da čuvari Dejana Davidovca tačno znaju šta on želi da uradi, ali je Zvezdin tihi heroj uvek nekako pronalazio put do koša.

Čak i kada mu ne ide, kao što je bio slučaj u prvom poluvremenu finala protiv Mege, krilni košrakaš Zvezde ne menja izraz lica i nastavlja da igra kao da pobeda ne nosi težinu pehara namenjenom osvajaču Kupa Srbije, koji crveno beli nisu osvojili od 2017. godine.

Lopta je u svim neizvesnim i teškim trenucima išla u ruke momka iz Zrenjanina, iako Džordan Lojd ima realno više poena u rukama. Da li to nešto govori?

Da li je za takvu smirenost i lakoću u potezima zaslužan iznadprosečni košarkaški IQ? Verovartno da jeste i velika bi šteta bila da Radonjić i Crvena zvezda ne iskoriste pun potencijal Dejana Davidovca.

Radonjizam

Dok sam pisao ovaj tekst razmišljao sam šta sve može da bude definicija Radonjizma?

Da li je to prva lopta na Kuzmića na početku svake utakmice? Da li već sad čuveni „Gud difens end tranzišn ofens“? Da li neverovatna disciplina u napadu, kada čak i Džordan Lojd pre nego što pomisli da krene na koš rivala, pogleda da li neku akciju želi da pozove Dejan Radonjić?

Kada se malo bolje sagleda, sve gore navedeno je pečat crnogorskog stučnjaka. Trener Crvene zvezde mnogo polaže u to da svaki košarkaš zna koje je njegovo mesto i uloga u ekipi.

Što se najbolje moglo videti na primeru Marka Jagodića-Kuridže koji je zahvaljujući predanoj i požrtvovanoj košraci u koju ga je ukalupio Dejan Radonjić, došao do MVP priznanja na finalnom turniru Kupa Radivoja Koraća.

Strateg crveno belih je možda najvažniji momenat u pravljenje timske hemije, napravio kada je odlučio da suspenduje Džonija O’Brajanta zbog kršenja klupske discipline, i tako pokazao da nema nedodirljvih.

To je sigurno podstaklo obavezu kod košarkaša Zvezde da sve svoje zadatke shvate maksimalno ozbiljno i da prihvate da jedino kao tim mogu da ostvare neke pozitivne rezultate.

Baš to zajedništvo Dejan Radonjić je uspeo da probudi kod svojih košarkaša, kada je bilo najpotrebnije. U trenucima kada se ekipa potpuno desetkovana spremala da napadne relativno dugo čekani trofej, koji ima simboličku vrednost.

U tim malim stvarima se pravo majstorstvo trenera Crvene zvezde ističe u prvi plan.

Ni u prvom mandatu mu na početku nisu „cvetale ruže“, gubio je Radonjić neočekivano utakmice protiv Metalca iz Valjeva ili Cibone u čuvenom polufinalu ABA lige. Ali na kraju svi veći uspesi u modernoj Zvezidnoj istoriji se vezuju za popularnog Radonju.

Ako ovako nastavi da gradi dobro poznati sistem, gotovo da je izvesno da ova ekipa sa Malog Kalemegdana ima prespektivu da ponovi uspehe nekih prethodnih generacija.

Desetkovana Crvena zvezda osvojila Kup Radivoja Koraća!

Obavezno pogledajte:CRVENA ZVEZDA – AC MILAN | Fudbalski kutak: Udarac iz ugla #42