PRAVE PRIČE JAKIH ŽENA – ANDREA STOJADINOV: Džudo nije muški sport, trening je isti i za dečake i za devojčice!

Pre samo nedelju dana upoznali smo vas sa novim projektom Meridiana – Prave priče jakih žena. Tom prilikom čuli smo “ispovest” Ivane Maksimović, ali Srbija je i te kako bogata snažnim i uspešnim ženama, u ovom slučaju sportistkinjama i zato vam sada donosimo razgovor sa džudistkinjom Andreom Stojadinov.

Hrabra, mlada, uspešna i nasmejana. Tako bismo je ukratko opisali, ali njeni rezultati, kao i vizija koju ima ne mogu stati u jednu rečenicu.

Da li je vredno? Kako “pregurati” momenat kada poželiš da odustaneš? Kako iskoreniti diskriminaciju žena u sportu?

I ovoga puta Ana Nikolić zajedno sa Andreom Stojadinov donosi konkretne odgovore, istinite priče i planove za bolju budućnost sportistkinja.

Na samom početku – nejednakost muških i ženskih takmičara.

– Moram biti iskrena, to je situacija u mnogim sportovima. Ono što je meni zanimljivo je što je, kada sam ja krenula da treniram, a to je bilo 2005. godine, bilo je mnogo više dečaka nego devojčica. Bilo je 50 dečaka na treningu, a možda još jedna drugarica i ja od devojčica. Ali, danas na mnogim internacionalnim turnirima vidimo statistiku koliko ima prijavljenih muških, a koliko ženskih takmičara, i sada je taj broj daleko izjednačeniji. I dalje je na strani muškaraca, recimo od 400 takmičara bude 250 njih, a 150 devojaka, ali nekada je to bila srazmera 350-50. Sve više se izjednačava taj broj i jako mi je drago što sam tu da sve to proživim – rekla je Andrea na početku razgovora.

Ono što je posebno značajno i razlog više da diskriminacija ne postoji jeste što je trening i za muške i za ženske takmičare u potpunosti isti.

– Trening je potpuno isti i za devojčice i za dečake. Verovatno je u početku problem i do roditelja, misle da je džudo muški sport, da će devojčice koje treniraju biti male, “nabijene”, da će biti previše snažne i da neće izgledati lepo. Ali, postoje brojni primeri gde to nije slučaj. Tu je početak predrasuda, posmatraju džudo kao tuču, a ne znaju da u bukvalnom smislu džudo znači “nežni put” i ono čemu nas uči jeste koordinacija pokreta, ravnoteža… Prvo što se nauči jeste kako da se padne, da ne bi došlo do povreda, nema udaraca, čak ga je i UNICEF proglasio najboljim sportom za decu od četiri do sedam godina. Ipak, verujem da se lagano budi svest, džudo postaje sve popularniji, kako kod nas, tako i u svetu.

U promene verujemo, a kako do njih doći? Osim samih takmičara i medija, koji takođe igraju značajnu ulogu, svoj deo posla moraju da urade i određene institucije, odnosno klubovi, kao i Savezi. Andrea nam otkriva da pomaka ima.

– Džudo klub Crvena zvezda vrlo brzo dobija dve nove sale, tako da ćemo imati više prostora za treninge, kako za prvi tim, tako i za mališane, kojih ima zaista mnogo. Takođe, Sportski savez gradi centar na Košutnjaku, gde će biti mesto i za džudo treninge. Možda će biti i trening-kampova gde će moći da dođu i neke druge reprezentacije, pošto je do sada bio slučaj da Srbija ide “u goste”, ali sa novim trening centrom se nadam da ćemo u budućnosti i mi organizovati trening kampove i da ćemo i tako moći da treniramo. Značiće mnogo i nama i novim generacijama koje dolaze – jasna je naša sagovornica.

A sada – Andrea. Koliko je njena porodica važna u njenoj profesionalnoj karijeri? Kako je počela da trenira džudo? I zašto je tvrdoglavost jedna od stavki koja ju je odvela do neviđenih supeha?

– Nadam se da sam barem malo doprinela popularizaciji džudoa. Počela sam da treniram sa četiri godine, a zapravo sam na prvom treningu bila sa dve , jer je brat trenirao, i onda su roditelji vodili i mene, kako ne bih ostajala sama. Pratili su nas na svakom koraku, tako da sam ja praktično od svoje druge godine svako veče provodila na strunjači. Džudo je moja prva ljubav, tako da želim da dođe što više dece, jer je to za mene nešto najvrednije na svetu. Naravno, tu je i škola, ali ako pričamo o strasti – za mene je to džudo.

Kad smo već kod škole, Andrea se prisetila i mnogih neprospavanih noći i koliko je teško uskladiti uspeh u školi i u sportu.

– Tvrdoglava sam. Brat je uvek bio odličan, a moj glavni cilj je bio – da budem bolja od njega. Takođe, imam tu “crtu” da nikada ne odustajem. Ako mi nešto ne ide – radiću još više i više da to postignem. Da li je to neki predmet u školi ili trening – svejedno.

Cilj je jasan – biti najbolji na svetu. Ali, to sa sobom donosi i brojne prepreke.

– Meni je cilj da budem najbolja, a ne da budem bolja od nekog drugog. Želim da ispišem istoriju i ostavim iza sebe nešto što će se pamtiti – jasna je Andrea, a onda se prisetila i dva najteža momenta u karijeri.

– Nije bio problem u treningu i rezultatima, radilo se o unutrašnjem problemu, na koji nisam mogla da utičem. Nisam znala kako da se borim sa tim, jer sam već uradila sve što je bilo do mene. Ni moja porodica ni ja nismo tada mogli da smislimo kako da se izborimo sa tim i to je bio prvi put kada sam pomislila da odustanem, ali na kraju smo našli drugo rešenje, odnosno promenila sam klub.

Drugi težak momenat je zapravo trajao mesecima i označio izostanak sa najvećih takmičenja, pa i sa Olimpijskih igara.

– To je bilo teže nego sama povreda. Krajem marta sam povredila ključnu kost i posle par nedelja sam dobila preporuku lekara da mogu da treniram. Ali, već na provm treningu na kom sam radila i borbu – ključna kost je ponovo izletela i nije bilo drugog rešenja osim operacije. Propustila sam Evropsko prvenstvo, što je bio veliki stres, a onda sam se vratila na trening i shvatila da neću moći da idem ni na Svetsko prvenstvo, a ni na Olimpijske igre. Ogromni bolovi su bili prisutni, ali sam zapravo zaplakala zbog toga što sam znala šta sve propuštam, a ne zbog bolova – priznala je Andrea.

Ali, kada bi tako lako odustajala – ne bi bila u samom vrhu. Zato – Andrea nam je dala jedno veliko obećanje za Olimpijske igre u Parizu, a o čemu se radi – saznaćete ako pogledate novu epizodu serijala “Prave priče jakih žena”, koja je pred vama.