GARDAŠEVIĆ ZA MERIDIAN: Meni je sve ovo i dalje igra!

Evropska juniorska šampionka u skoku u dalj, niže rekorde i u seniorskoj konkurenciji. Iako je u većini slučajeva najmlađa na stazi, ovih dana je očekuje jedno novo, jedinstveno iskustvo. Naime, učetvovaće na svojoj prvoj Dijamantskoj ligi u karijeri.

Za 22-godišnju atletičarku Vojvodine, kojoj je sve ovo i dalje samo igra, i najelitnije takmičenje u Dohi, neće se previše razlikovati od Hanzekovićevog memorijala, na kom je postavila ovogodišnji rekord.

Za Meridian, Milica Gardašević je govorila o spontanoj odluci da trenira skok u dalj, timu punom dobrih ljudi, podršci prijatelja i porodice, ritualima i sreći.

Atletika broji razne discipline, a na početku karijere svakog mladog sportistu sleduje šetanje kroz većinu, dok ne pronađe sebe i odluči se kojim će se igračkama igrati. Milica je od starta znala šta neće, a odluka da skok u dalj postane deo njenog svakog dana, došla je spontano.

–Jeste i to izuzetno spontano. Kada sam počela da se bavim atletikom, to je njena čar jer ima više disciplina i mi smo tu kao klinci pokušali sve i treneri su to forsirali. Tako da smo mi dosta trčali, skakali i bacali kuglu, gde je meni najviše prijalo da trčim te kratke staze 60 metara, 100 i eventualno 200 i nekako uz to ide i skok u vis i skok u dalj. Nikada nisam bila preterano spretna sa rukama, pa sam prema tome pokazala averziju, da me trener nije uopšte forsirao, ni dugo trčanje. Spontano sam se opredelila i forsirala 100 i 200 metara, skok u dalj i skok u vis. 2013. na EYOF-u sam skakala i vis i dalj i u dalju ušla u finale i bila četvrta, a u skoku u vis nisam ušla u finale i to nešto jedva. Kako sam sazrevala, shvatila sam šta svaka disciplina nosi sa sobom, tako da na kraju dana sam se opredelila za skok u dalj. Bio mi je zanimljiviji, ta činjenica da je tehnička disciplina, da tu ima više pokušaja, dubljeg treninga i razmišljanja, a ne samo trči, tako da je to skroz spontano. Kada sada razmišljam unazad, jasno mi je kako je došlo do toga, ali u tom trenutku mi je to bilo najzanimljivije. Kasnije se ispostavilo da sam tu i uspešna, onda sam i nastavila da ganjam i te neke veće uspehe. A sama disciplina mi je i dan danas zanimljiva i najviše volim na treningu da skačem-, rekla je na početku razgovora Gardaševićeva.

Atletičari, kao i ostali sportisti, tokom vanrednog stanja zbog korona virusa, nisu bili u prilici da treniraju. Milici je prijao odmor, ali je i istakla da ima problem sa „praznim“ treniranjem, kada ne zna za šta se sprema.

–Meni treba dati neki „dedlajn“ i da se fokusiram. Jeste mi malo teže da treniram kada ne znam konkretno. Na početku svake sezone znam kalendar i nekako podsvesno težim ka tome, iako isto treniram i za Evropsko i za svetsko prvenstvo, meni lakše u glavi bude kada nešto ne mogu da uradim i kad sam umorna nekako me drži taj „dedlajn“ u glavi „kao izdrži još malo, potrudi se još malo više, pa posle ćeš moći i na more“. To mi je sada tokom karantina bilo malo teže, jer nismo znali ni kada će nam dozvoliti da treniramo, ni da li ćemo imati sezonu, ali imali smo pauzu i od treniga, tako da kad sam dobila potpunu pauzu možda mi je malo i nedostajalo, pa mi nije bilo potrebno toliko motivacije da nastavim–

„Ja se žalim na to, jer moram na nešto“

Uz sportsku karijeru ide i zdrava ishrana i uopšte zdrav način života, Gardaševićeva poštuje tu tezu, ali ume i da nagradi sebe.

–Nikad nisam imala problem sa viškom kilograma, nisam morala preterano da korigujem možda samo količinski da pazim koliko unosim, jer za skok u dalj moramo da imamo malo manje kilograma od proseka za konstituciju. Ta dva, tri kilograma sa kojima se ganjam tokom sezone i pripremnog perioda se lako koriguju. Mislim ja se žalim na to, jer moram na nešto da se žalim, ali ima sigurno ljudi kojima je teže nego meni. Kada se pripremam za veliko takmičenje izbegavam picu, burgere i slično što volim ponekad da pojedem–

Pre takmičenja, nekada se opušta uz film ili seriju, ponekad čita knjige, sve u zavisnosti od raspoloženja. Jedino što do sada nije promenila su rituali.

-Kafa mi je uvek ritual, i mislim da će uvek biti. Bojim se da se odreknem tih nekih rituala, postala sam sujeverna za neke stvari. I dalje nosim dve različite čarape, i dalje moram da popijem kafu pre takmičenja, a naježim se kada vidim broj sedam u okruženju-

Atletičari su verovatno sportisti, pored streljaša, kojima je mir najvažniji na startu, dok se pripremaju na zaletištu. Milica, do sada nije imala problema, jer je kako kaže, iz Vojvodine, pa mir ide sa tim.

–To je generalno svima bitno, želis da budeš fokusiran na početku. Nije mi to predstavljalo nikada problem, nisam čak do sada ni razmišljala. Lagan sam lik iz Vojvodine i nisam u nekoj konfuziji, slabo sam na sto strana, uvek sam tu s glavom i fokusirana sam na tu stranu. Nisam imala iskustva da sam na zaletištu i da mi nešto ometa pažnju. Nadam se da i neću-, zaključila je Gardaševićeva.

Ipak, atletičari, poput ski skakača imaju još jedan „problem“, a to je vetar. Iako atletičarima ne utiče na život kao skakačima, dovoljno je bitan faktor da promeni trku.

-Ne stresiram se na stvari na koje ne mogu da utičem. To mi je neka filozofija. Vetar u leđa, svima i meni, vetar u prsa meni i svima. Tako da svi manje više imamo podjednake uslove. Imam taj jedan minut kad mi otvore zaletište, do kad moram da krenem u skok, mogu da sačekam da se taj vetar smiri, ali ne razmišljam preterano. Volim da radim na treningu i sa vetrom u prsa i sa vetrom u leđa, izbegavam da stalno treniram sa vetrom u leđa, jer onda kada dođem na takmičenje i bude vetar u prsa, zbuniću se sigurno. Ja ću trčati kako sam naumila, pa kako išlo išlo. Svi mi volimo da nam dune vetar u leđa i lakše je da trčimo, ali tako je kako je i šta sad-

Zato i ne čudi što više voli da skače na otvorenom…

-Volim na otvorenom od kad sam bila mala. Ne moram toliko da se zagrevam, lepši je vazduh, lakše se diše. Više mi prija i bolje sam raspoložena kad je lepše vreme, pa je možda i neki psihički momenat-

„Maler neće udariti nekoga ko radi na sebi i za sebe“

Veruje u sreću, ali i smatra da se dobra sreća zaslužuje dobrim radom.

-Generalno, niko nema prava da očekuje ništa za šta nije radio. Ali sam veliki zagovornik da sreća prati hrabre. Verujem da, ukoliko uradi sve što je u njegovoj moći, za neki dobar cilj, sreća nekako dođe i isprati to. Volim da verujem da maler neće nikada udariti nekoga ko radi na sebi i radi za sebe. Verujem da sreća sve isprati. Ako ti sve odradiš kako treba, sreća neće manjkati a i u krajnjem slučaju, ako zafali opet si ti na nekom svom maksimumu. Loš dan kao loš dan, imamo ga svi. Sad u Zagrebu na mitingu, imam koleginicu, Britanku, koja možda nije ni top 5, ali može da skoči izuzetno dobro, tako se i meni dešava, da odradim sve kako treba  i da mi jednostavno nije dan, ali to je tako u sportu-

Milica Gardašević je 2017. godine postala Evropska juniorska šampionka, i dalje je pitanje da li je taj šampionat odskočna daska ili najveći uspeh u karijeri.

-Na to prvenstvo gledam kao kroz maglu. To je moja karijera, to čime se ja bavim Možda kada bih izašla iz svoje kože i gledala objektivno, bila bi odskočna daska, u junirskoj karijeri napraviti takav uspeh, na tom nivou, ali kada gledam subjektivno, za to sam radila i radim i sada na drugim nivoima, u drugim konkurencijama. Jedno jako lepo sećanje, što je na neki način obeležilo moju karijeru. Ne stavljam preterano akcenat na to. To nešto je prošlo i ti svaki dan treba iznova da dokažeš da si najbolji. Nije kao „ja sam tada uzela zlato i ja sam sad najbolja“, tada u tom momentu jesam bila i verujem da ću opet biti, ali sve ostalo je trening i rad ispočetka i tako uglavnom život sportiste funkcioniše-

Milicu u Srbiji porede sa starijom i iskusnijom koleginicom, Ivanom Španović. Gardaševićevoj ne smetaju poređenja, ali ne smatra sebe njenom naslednicom.

–Ne smeta mi poređenje sa Ivanom. Ona je jedna od najboljih na svetu, možda i najbolja svih vremena. Njeni rezultati su na zavidnom nivou svakome. Ona skače 7,20, ja skačem 6.60, tako da je to pola metra više od mene. Meni je drago da neko ko uviđa tu razliku i prima k znanju razliku u godinama i vidi mene kako ću kroz nekoliko godina, potencijalno biti na tom nivou, meni je drago zbog toga, pogotovo ako ocenjuju ljudi koji prate ateltiku. Ali ovako, privatno, da se povlače paralele i da se pravi rivalitet, to mi malo smeta. Ja ne smatram da smo mi konkunrecijia, ona je na vrhuncu karijere, napravila je ozbiljne uspehe, a ja sam tek na početku. Konstatno ta pitanja, imaju neku negativnu konotaciju, kada ljudi pričaju o tome-, zatvorila je temu o nasledstvu i rivalitetu, a potom fokus usmerila na znatno važniju temu:

-Svi treba da budemo srećni što skok u dalj u našoj državi ide u tom pravcu da dolaze novi talenti. Sigurno da i sad ima neka devojčica koja pokazuje predispozicije da jednog dana bude na nivou od sedam metara i mislim da treba da se svi podržimo i da nam bude drago što smo uspešni-

Pre dve nedelje, na Hanzekovićevom memorijalu u Zagrebu osvojila je bronzano odličje skokom od 6,60, što je Milici ujedno i najbolji rezultat u sezoni, a takmičenje je odlično poslužilo i u sklopu priprema za Dijamantsku ligu.

–Sve zavisi od nivoa spremnosti. Svoj lični rekord sam skočila 2018. godine, i nisam ga srušila 2019. a bilo je i povreda i pauza. Težim da svake godina budem što bolja i bolja, što je realno nemoguće, ali to je neki cilj, pogotovo što sam još uvek mlada i očekujem napredak iz sezone u sezonu. Kada gledam parametre na treningu, mislim da sam spremna da skočim novi rekord. U Dohi se nadam da ću imati seriju dobrih skokova, da ću biti zadovoljna-, ističe Milica, koja će u Dohi debitovati u Dijamantskoj ligi.

Za ovo prestižno takmičenje dobila je poziv. Nakon što je pročitala mejl, ispao joj je telefon, zatim je zanemela, a sve je kulminiralo kada je krenula da skakuće od sreće.

–Ogromna mi je čast, meni je ovo prva Dijamanstka liga i tu skaču najbolje devojke sveta. Ogromna mi je čast mi je što ću da skačem tu. Imam ja te neke pozitivne reakcije, ali nisam neko ko će da skače, nekako tu svoju sreću u sebi skupim. Tada sam sigurno tri dana bila vesela-, kazala je Gardaševićeva i osvrnula se na očekivanja:

–Očekujem ozbiljno novo iskustvo. Rezultatski se nadam da ću dobro skakati, dobro samm trenirala. Idem bez trenera, pa će mi biti malo konfuzno da skačem, a da nemam poznato lice da se okrenem. Moraću sama pa će mi možda biti malo teže, ali videćemo. Miting u Dohi je jedan od najboljih, sigurno će biti i neke od najboljih skakačica.  Biće jaka konkurencija i ja se tome radujem. Mogu dosta da vidim na stazi i van staze. Oko tebe su ljudi na čijem nivou želiš da budeš jednog dana. Meni je to kao igra, i za sada je samo kao igra i prija mi- istakla je atletičarka Vojvodine.

Kada je bila u mlađim kategorijama, na takmičenja je odlazila kao favorit, sada kao jedna od najmlađih, ako ne i najmlađa. Ipak, kaže da pritisak ne oseća.

-Nikad nisam nešto preterano osećala pritisak. I moj tim i porodica potenciraju da ga osećam, a da držim za sebe. Imala sam milion prilika da pričam o tome i nikada nisam imala potrebu. Kad sam bila mlada imala sam period „egomanijačenja“, koliko je to bilo loše za neke stvari, toliko je to bilo dobro kada sam išla na takmičenja kao favorit, gde sam u svojoj glavi bila najbolja. Kako sam postajala starija, shvatila sam da je to više samosvet, samopoštovanje. Radila sam za ovo, nema razloga da budem paničar, znam šta mogu, šta ne mogu, neću dovoditi sebe u situaciju u kojima će mi biti loše. Da su Olimpijske igre sutra, mene ako nešto boli, ja ću reći. Imam tu sreću od kad sam prešla u seniorsku konkurenciju, uvek sam najmlađa i onda od mene niko ništa ne očekuje, svi su u fazonu kao vidi ona je najmlađa i ona će jednog dana da skače. Imam dosta koleginica koje imaju ogroman pritisak, ali to sad dolazi i sa godinama i sponzori i mnoge druge stvari koje treba da opravdaš nešto što si dobio. E sad koliko je to dobijeno ili zasluženo, ko kako to gleda. Ja ne mislim da sam dobila nešto što nisam zaslužila i samim tim ne osećam neku preteranu odgovornost prema bilo kome-

Zbog stava i držanja, mnogima ostavlja arogantan utisak, Milica to drugačije objašnjava:

-Imam tu neku dozu samopoštovanja u svakom slučaju i samosvesti. Nikada se nisam nervirala ni kada sam se loše takmičila, ako znam da sam dala maksimum i znam šta sam radila, neću se iznervirati-

Iako je atletika individualan sport, u jedan skok Milice Gardašević ulogu imaju stručnjaci, a koliko je važno imati dobar tim pored sebe…

-Izuzetno. Na kraju dana je bitno imati dobre ljude oko sebe. Nemam šta da zamerim svom timu, svi su sjajni ljudi i vrhunski stručnjaci. Naš odnos je pun razumevanja. Izuzetno su bitni i za fizičku i psihičku pripremu. Mislim da je to ozbiljan bonusi i da tome treba težiti-

„Ne mogu da zamislim sebe da radim nešto drugo“

Karijere sportista uglavnom su između odricanja i vrhunskih rezultata. Gardaševićeva smatra je je verovatno imala više sreće jer se bavi individualnim sportom, ali njenu karijeru ne prate odricanja.

-Ne gledam na to kao na odricanja, nekako svi imamo nešto što nam je primarno, i onda ne radimo sekundarne strane. Ja sam odabrala šta mi je primarno. Moji prijatelji su puni razumevanja, i spremni su da letuju sa mnom u septembru, iako bi više voleli verovatno da letuju u avgustu. Pravim i  ja neke iznimke koliko mogu, ali na kraju dana napravimo kompromis da nikome ništa preterano ne fali. Dešavalo mi se da idem na takmičenje i moram da ležem u deset svako veče, a moji drugari su na raftingu na Tari, „kao jao blago njima volela bih da sam tamo“, da ali ne dovoljno da sad ostavim to što radim i odem tamo, niti bi oni to dozvolili. Zahvalna sam što ih imam, da razumeju, podrže i istraju kad je možda meni sve dosadilo-

Atletika je sport koji čuva rekorde legendi svog vremena. Prethodnih dana, aktuelan je bio i skok s motkom Armanda Duplantisa, koji je oborio rekord Sergeja Bupke star 26 godina. Milica ističe da su nova, mlada lica, veoma značajna u svetu sporta.

–Znače nova lica svima. Ne može svet da stane, uvek treba da dođe neko novi. Da se neki rekord sruši. Ne vidim nista loše u tome. Čini mi se da ima ljudi koji vide nešto loše u tome, tanka je linija između konzervativan i sujetan. Nije osporavanje ničijeg uspeha, ako neko drugi napravi sopstveni-, smatra Gardaševićeva.

Milica je, kao mlada atletičrka najviše učila od trenera, a kasnije, tokom sazrevanja, jedna rečenica njenog idola, Juseina Bolta, naročito joj se urezala u pamćenje.

–Uvek se takmičim samo sa sobom. Naučio me trener kad sam bila mlađa. Kad dođes na stadion, zanima te da pobediš, šta ja znam šta ja mogu i šta ne mogu i onda uvek kad skočim, dotrčim do njega, kao ko je prvi i onda me s godinama učio da to nije poenta, nego da napredujem. Nije poenta ko je prvi sa deset, jedanaest godina, poenta je da ti jednog dana budeš najbolji-, kazala je Milica Gardašević i na kraju se osvrnula na zanimljiv detalj iz Boltove karijere:

–Najveći idol mi je Jusein Bolt i mislim da sam najbolje shvatila šta mi je trener govorio sve ove godine kada je Boltu bilo ugroženo prvo mesto. U nekom intervjuu je rekao –  ako istrčim najbolje što mogu ne može niko da me pobedi, ako ne istrčim tako, onda ne zaslužujem zlatnu medalju. I ja se vodim time, ako budem na nivou svojih mogućnosti, niko ne može da me pobedi, u smisli rezultatski, neću se osećati poraženo, ako ne dam svoj maksimum i ne zaslužujem to odličje, – zaključila je Milica Gardašević, mlada skakačica u dalj, a samo je pitanje trenutka kada će „to“ odličje biti oko njenog vrata.

Milica Gardašević i Anja Lukić predstavljaju Srbiju u Dohi

OBAVEZNO POGLEDAJTE: BOROTA NA SUDU | Fudbalski kutak: Udarac iz ugla #17