Miloš Teodosić, kapiten generacije koja je u Kini bila projektovana za visok plasman, zbog povrede je propustio Svetsko prvenstvo.
Zbog svega što je uradio u dresu sa nacionalnim grbom od 2007. godine, opravdano se smatra da su njegovi lucidni potezi, ali i autoritet na terenu, nedostajali da srpski tim na Mundobasketu ostavi bolji utisak.
Kad nije išlo, bio bi tu da “izmisli” put lopti ka košu ili slobodnom saigraču, ali i da podvikne ako treba…
Ipak, povreda levog stopala, ista po treći put, sprečila ga je da se nađe među putnicima u Aziju i srušila mu snove o prvom zlatu u dresu Srbije.
– Veoma mi je krivo što nisam mogao da budem u Kini, ali povrede su sastavni deo naših karijera. Nisam znao odmah da ću propustiti Svetski kup, ali osetio sam da nije dobro. Bio sam posvećen treninzima tokom kompletnih priprema, vodio računa baš o tom stopalu, ali očigledno da se tad nisam dovoljno zagrejao ili šta god… – počeo je Teodosić razgovor za “Novosti”.
Nova prilika za zlato, koje toliko želi da osvoji u najdražem dresu, jesu Olimpijske igre u Tokiju 2020.
Prilika za plasman na OI preko Svetskog kupa je propuštena, sledeća je početkom leta naredne godine.
– Biće izuzetno teško, jer će taj turnir biti verovatno desetak dana po završetku klupskih sezona. Mnogo će zavisiti i od mesta na kome će se održati, jer vidim da svi žele da uzmu organizaciju i imaju prednost domaćeg terena. Mada, mi sigurno imamo kvalitet da se plasiramo na Olimpijske igre, tako da verujem u naš tim – jasan je Teodosić.
Trenutno se Miloš sprema u Bolonji za novu sezonu, debitantsku u dresu Virtusa i odbrojava dane do povratka na teren.
– Odradio sam u petak prvi ceo trening. Za nekih desetak dana bi trebalo da zaigram ponovo. Stvarno jedva čekam, jer sam poslednju zvaničnu utakmicu odigrao baš davno, početkom godine.
Kako sam stariji, terapije mi sve teže padaju.
Tokom poslednjih godina mi je muka od tih perioda oporavka. Prvi put sam stopalo povredio još u CSKA, ali to je bila neka početna faza. Od tad vučem problem s tim.
Koliko mu teško pada povreda, toliko i peto mesto njegovih saigrača u Kini.
(FOTO: KSS)
– Mnogo je teže kad se gleda. Veća nervoza, nerviraš se… Onako igraš i ne razmišljaš mnogo… A ovako vidiš svaku situaciju, sve iz drugog ugla i onda je skroz čudno – pojasnio je Teodosić.
O faktorima koji su ostavili Srbiju bez medalje…
– Znali smo da je ovo prvenstvo prvo posle mnogo godina na koje putujemo sa ulogom favorita. Mi, košarkaši, imali smo najveća očekivanja, a i kompletna javnost. Stvorio se ogroman pritisak, bilo je samo pitanje s kojom medaljom ćemo se vratiti. Desile su se te povrede, Gagi Milosavljević i ja nismo ni otišli, Lučić je skoro bez treninga otputovao, Bjelicu je isto mučilo nešto…
Zbog svih okolnosti, ne mogu da izgovorim da je to “neuspeh”.
Peto mesto je, s obzirom na sve, prihvatljiv rezultat. Argentina nije imala šta da izgubi, kao mi na nekim prethodnim šampionatima. Nisu imali veću želju, ali očigledno da su naši bili stegnuti i uplašeni – mišljenja je Teodosić.
Kapitena je iznenadio odlazak Aleksandra Đorđevića s klupe, s kojim će nastaviti da sarađuje u Virtusu, iznenadio je i dugogodišnjeg kapitena.
– Veoma mi je žao, nismo stigli ovde u Italiji ni da pričamo o tome. Razumem ga i prihvatam njegovu odluku. Uradio je mnogo za srpsku košarku, osvojene su tri srebrne medalje. Hvala mu na svemu, on je fantastičan trener.
Teodosić nikada neće zaboraviti šta je dobio u nacionalnom timu i u eri Đorđevića, a i pre toga.
– Meni lično reprezentacija je mnogo pomogla. Sećam se 2009, na primer, potpuno se promenio moj status u Olimpijakosu, posle srebra na EP u Poljskoj, gde nas je vodio Duda Ivković. Pre toga su u grčkom klubu hteli da me sklone, da me daju za drugog igrača, ali kada sam se vratio sa šampionata dobio sam značajnu ulogu. To je velika prekretnica u mojoj karijeri. Da nije bilo reprezentacije, sve bi otišlo u nekom drugom pravcu – iskren je sjajni plejmejker.
Samo godinu dana kasnije ušao je u anale Teodosić, kada je postigao trojku tri sekunde pre kraja meča kojom je doneo pobedu Srbiji u četvrtfinalu SP protiv Španije.
Taj potez i dalje se vrti na TV špicama…
– Iskreno, postidim se kad vidim taj snimak. Neprijatno mi bude. Iako je prošlo devet godina i dalje nisam prihvatio da se to stvarno desilo. Nisam svestan da sam to ja.
Talenat koji poseduje izdvaja ga od svih ostalih igrača i pitanje je da li će se pojaviti “novi” Teodosić u godinama koje dolaze.
– Pa ja ni sad u većini slučajeva ne shvatam da imam to nešto što pravi razliku. Nekako smatram da je samopouzdanje ključan faktor, jer džabe talenat ako nisi siguran u sebe i ne znaš da ga iskoristiš. Ne volim da gledam sebe i onda i ne znam kako ti neki potezi izgledaju sa strane. Utakmice odgledam ponovo samo ako radimo timsku analizu i onda ne razmišljam kako sam neke stvari izveo – kaže Teodosić.
S obzirom na to da ima 32 godine i da se muči sa povredama, pitanje je koliko će još trajati njegova reprezentativna karijera.
– U toj odluci, kada ću reći da je kraj, mislim da će moje telo biti presudno. Ne mogu da kažem da li će se to desiti za godinu, dve ili tri možda, ali znam šta mi je to najveća želja.
Voleo bih da moju misiju u nacionalnom timu krunišem jednom zlatnom medaljom koja mi nedostaje.
Na bilo kom takmičenju, samo da se i to desi – poručio je Teodosić.
Sledeći izazov za iskusnog pleja (32) jeste povratak Virtusa u sam krem evropske košarke.
– Novi je tim, trebaće vremena da se sve uklopi. Želeo sam da stavim pred sebe težak zadatak. Čelnici kluba iz Bolonje žele da se dođe do Evrolige. Sale me je zvao još u februaru. Igrao sam Evrokup poslednji put pre 13 godina sa FMP-om. Nadam se da ću sad igrati samo godinu i da ćemo izboriti plasman u elitu.
Mnogo mi znači što je tu i Stefan Marković.
Po ceo dan smo zajedno, družimo se… Biće jedan od nosilaca ekipe. Videćemo kad malo prođe, kako će sve to da izgleda.
Najslađe za kraj.
Početkom godine Miloš je postao otac, pošto su glumica Jelisaveta Orašanin Teodosić i on dobili ćerku Petru.
– Sasvim nova uloga za mene i sigurno da je najlepša koju sam imao do sad u životu. Zasad mi ne ide loše, ali prošlo je tek nešto više od sedam meseci. Moram još mnogo da se dokazujem kao tata. Nije teško uklopiti porodičan život i karijeru, ali je potrebno mnogo razumevanja. Ako se sve napravi kako treba, onda je pravo uživanje – uz osmeh je zaključio Miloš.
Da poželimo Milošu to zlato, jer ostale trofeje već je osvojio.
