ZLATKO DALIĆ I NJEGOVA DUŽNOST DOBROG ČOVEKA: Samo da ne odem u pogrešnom smeru, ništa fensi šmensi...

Zlatko Dalić – jedan od najpopularnijih evropskih trenera, uvek sjajan sagovornik i velika inspiracija. 

U razgovoru sa njim podrazumevaju se fudbalske teme, ali ono što on predstavlja je mnogo više od fudbalskog stručnjaka. O brojnim temama, pa i o fudbalu i reprezentaciji Hrvatske i Srbije govorio je Dalić za Meridian sport.

– Ja sam ostao isti čovek kakav sam bio i prije ovog uspeha, normalan i jednostavan. Pripadam ovom narodu i nisam drugačiji od njih. Mene veseli poštovanje ovih ljudi, njihova podrška, vera u mene i ja taj odnos održavam. Nikome ne uskratim ni razgovor, ni pozdrav ni fotografisanje. Nekada čak i prvi to potenciram, jer smatram da je to moja obaveza i dužnost – počeo je intervju za Meridian selektor hrvatske fudbalske reprezentacije.

Poznata latinska izreka kaže – Divitiarum et formae gloria fluxa est (krhka je slava bogatstva i zlata). Izgleda da ste on jedan od retkih koji je shvatio njenu suštinu i koga slava i bogatstvo nisu promijenili.

– I prije sam stalno govorio – samo da me ne prebaci. Samo da ne odem u krivom smeru, jer kod nas je to čest slučaj. Ljudi koji nešto naprave i postignu odu u krivom smjeru i postanu nedodirljivi.

Ono što ga razlikuje od većine, svakako je i stav koji ma prema novcu. Nemalo puta izjavio je da materijalni momenat nije primarni motiv da se bavi ovim poslom.

– Novac je, nažalost, sredstvo bez koga ne možete. Kada sam morao zbog sebe i porodice zaraditi novac, otišao sam u Saudijsku Arabiju. Pružila mi se mogućnost i otišao sam bez znanja jezika, običaja, ljudi… Potpuno nova, nepoznata situacija, a ja sam se trebao izboriti za egzistenciju i zaraditi. Trebao sam izgraditi svoj put. Sedam godina sam bio vani i rešio sam problem – priča selektor “Vatrenih” i nastavlja:

– Sada novac i egzistencija više nisu primarni. Šta meni znači sada da li imam nečega tri ili pet? Ništa mi ne znači. I zbog toga stalno pominjem da novac više nije bitan. Imao sam ja sjajnih ponuda. Nakon Svetskog prvenstva stigao je poziv iz Kine, da sam mogao obezbediti pet generacija potomaka. To me nije privlačilo – kaže Dalić i dodaje:

– Ovo što ja doživljavam u Hrvatskoj i u Livnu nema cenu koju neko može da plati. Toliko poštovanja, radost nakon utakmica koje pobedimo… To me fascinira i veseli i to su moji novci. To je moje bogatstvo. Moje bogatstvo je da me ljudi poštuju, da me svuda lepo dočekaju i da ja mogu pomoći svakome. Ono drugo, materijalno… Dovoljno mi je ono što imam.

Iz malog Livna, jedan šesnaestogodišnji dječak te daleke 1983. godine uputio se sam u veliki grad da traži svoju sreću.

– Otišao sam u Hajduk kao dete, sa 15,16 godina. Taj klub me usmerio, dao mi je šansu da nešto napravim od života. I to je bila moja prva šansa, prvi iskorak iz Livna. Bio je to ogroman šok, doći u veliki Split iz jednog malog mesta. U tim situacijama čovek treba opstati. Dođu izazovi velikog grada, a ti si dete, nemaš pojma ni o čemu. Lako se tada ode u krivom pravcu…

– Možda je to najvažniji period mog života, te dve, tri godine do punoletstva, kada sam uspeo sačuvati sam sebe. Uspio sam se izgraditi, postaviti sebi cilj i ambiciju. A moj cilj je bio da se ne vratim u Livno. Da sam se vratio, značilo bi da nisam uspeo. I to me vuklo napred – priča Zlatko Dalić.

Šta predstavlja Hajduk sa ove distance?

– Hajduk mi znači puno, jer je bio moja prva stepenica ka životu i svetu. Ja jesam Hajdukovac. Moj otac je biciklom kao mladić odlazio da gleda utakmice ‘belih’ na Poljudu. U ovom trenutku sam selektor hrvatske reprezentacije i meni je Hrvatska na prvom mestu, a moje simpatije prema nekim klubovima nemaju veze sa poslom – diplomatski kaže selektor “Kockastih”.

Vratimo se još malo na igračku karijeru. Kratko je nastupao za podgoričku Budućnost, u kojoj su, krajem 80-tih, svoje karijere počinjali da grade Savićević, Mijatović…

– Budućnost je tada imala strašnu ekipu. Bio je tu Brnović, Mijatović, Petrović, Božović… Dejan Savićević je u tom periodu služio vojsku. Počinjali su tada da grade svoje velike karijere. Nisam napravio neki igrački pomak u Podgorici, ali se volim setiti tih dečkih i vremena provedenog u tom gradu.

– Bilo je već previranja, raspad bivše Jugoslavije se nazirao, ali ja to nisam osetio ni jednog trenutka. Bio sam u kontaktu sa Željkom Petrovićem, znam da je Božović u Rusiji. Nažalost, nismo sada u kontaktu, ali ih se uvek rado setim – priča 56-godišnji stručnjak.

Svakako su svežija sećanja na 2017. godinu, kada je preuzeo reprezentaciju Hrvatske od Ante Čačića. U trenerci, pravo sa aerodroma, uz telefonske sastanke tokom puta, poveo je “Vatrene” do velike pobede nad Ukrajinom i plasmana na Svetsko prvenstvo.

– Bila je dosta loša, nezahvalna situacija. Hrvatska je igrala 1:1 sa Finskom. Pesimizam, negativa, loši odnosi sa navijačima… Generalno loš trenutak. Meni je pripala ta čast da mi ponude mesto selektora, gde sam mogao reći samo da ili ne. I nisam razmišljao ni sekundu, zna se šta znači voditi Hrvatsku.

– Nisam mislio o lošim stvarima, niti šta će biti ako se desi poraz. Razmišljao sam pozitivno i vidio sam svoju šansu. Moja je sreća što sam na sve gledao baš tako. Sada kada sagledam sve, mogu samo da kažem koliko sam ja bio hrabar, odlučan, da sam oko sebe sve ljude pokrenuo.

– Možemo, jesmo, ja verujem, biće to dobro… Možda je u tim trenucima bio najvažniji taj moj prvi nastup. Poklopilo se sve. Ne kažem da sam ja bio taj mađioničar… – kaže Dalić.

Kada u ekipi imate tako puno igrača vrhunskog kalibra, da li je važniji psihološki pristup ili taktička priprema?

– Puno važniji je taj psihološki pristup, jer nemaš vremena. Šta sam ja mogao za Ukrajinu spremati? Nisam imao treninga. Psihologija je tu mnogo važnija. To su sve vrhunski igrači i oni ne trebaju puno treninga. Ja njih da učim, a oni sve znaju. Bitno je bilo preneti im moju veru i poverenje u njih, uveriti ih u ideju – kaže Dalić i dodaje:

– Mislim da je prošlo vreme kada se autoritet gradio tiranijom, galamom, vikom… Bio sam u strahu kako doći pred njih. Ja sam niko i ništa, oni su Luka, Rakitić, Mandžukić, svetski asovi. Dolazim ja koji nemam nikakvo ime i kako ću ja sa njima? Svaki drugačiji pristup sa moje strane bio bi poguban. Samo prijateljski, uz poverenje, ali i autoritet. A ja ne mogu stvoriti autoritet vikanjem.

Pa, na koji način ga je izgradio?

– Oni su morali videti da ja znam nešto i da oni uz mene mogu nešto da naprave. I to su shvatili jako brzo. Razgovarali smo, pitao sam ih šta oni misle o tome, kako ćemo, šta ćemo… Znači neka normalna komunikacija. Ali, uvek sam ja bio taj koji je donio odluku, nakon što sam saslušao sve druge. Nisam bio autokrata, nisam vladao po principu – ja, pa ja.

– Išao sam na dogovor, razgovor, ali sam sam se trudio da provučem neku svoju ideju, uz neke male korekcije. Po meni je za selektora najvažniji psihološki pristup, odnos prema ljudima i kako se ti prema njima postaviš. Ako se prema njima postaviš bahato i nadmeno, ti si gotov. Al, moraš imati autoritet u smislu znanja – objašnjava Dalić.

Ko je od igrača bio najveća podrška i glavna spona između njega i ekipe?

– Luka (Modrić) je kao kapiten ta osoba. On je predodređen za to. Ali, ta reprezentacija je bila puno velikih imena, zvezda, velikih faca. Od Ćorluke, Mandžukića, Rakitića, Perišića, Brozovića… I oni su se složili među sobom. Do tada je uvek nešto falilo. Hrvatska je uvek nešto pravila, a nikada ništa. A svi su bili veliki igrači, koji igraju u sjajnim klubovima, osvajaju trofeje. U reprezentaciji ako se prođe grupa, to je bilo to – priča selektor “Vatrenih” i nastavlja:

– Kroz razgovor, prihvatili su moju ideju zajedništva, kompaktnosti, jedinstva i sami obavili nekoliko razgovora. Dogovorili su se da se slože oni među sobom, u ekipi. I najvažnija stvar je da su postali tim. Nisu bili samo pojedinci. Imali smo mi pozdrav ‘Iznad svih Hrvatska’, ali nije to bilo baš tako.

– Bilo je – iznad svih sam ja. Da ja dam gol… Kada su se složili, došao je rezultat, a sa rezultatom su se oni sve više skupljali i na kraju su postali tako kompatibilna celina da im niko ništa nije mogao. Biti zajedno 52 dana, 40 muških, bez ikakvih problema. To može samo tim.

Ni četiri godine nakon tog Mundijala, nije odgledao finalnu utakmicu protiv Francuske.

– Ne, teško mi je. To je bila najbolja utakmica Hrvatske na Svetskom prvenstvu, ali splet okolnosti i dve situacije u prvom poluvremenu su nas zaista dotukle. Onaj faul koji nije bio, penal koji nije bio… Primili smo dva gola i izgubili finale nezasluženo. Možda smo prvih šest utakmica u Rusiji imali sreće, u finalu nije bila na našoj strani. I tako je to u sportu, fubalu, u životu. Teško mi je to pogledati, ipak si bio u finalu, a… Da si postao svetski prvak, to bi bila istorija. Uvijek se pamte pobednici. A mi smo tu utakmicu izgubili. Nije mi drag taj meč – seća se Dalić.

Prethodne kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Kataru su ipak bile teške za Hrvatsku.

-Bile su dosta neobične, prekidale su se zbog Eura, pa nastavljale… Igralo se bez publike, pandemija je učinila svoje, sve je bilo stisnuto. Na kraju je bilo puno neizvesnosti, puno, rekao bih, nekih loših stvari. Cijela reprezentacija je bila nikakva. Ipak, uspeli smo sačuvati mir i poverenje.

– Nakon Evropskog prvenstva imali smo jako nezgodnu situaciju u smislu kritika, zločestih i neutemeljenih, a mi smo morali nastaviti kvalifikacije. Deveti mesec je bio jako težak i nezgodan, ali smo ga uspeli prebroditi. Izneli smo sav teret, sve smo prošli, plasirali se na Sjetsko prvenstvo i to je velika stvar za Hrvatsku – priča Dalić.

Nakon utakmice protiv Rusije na “Poljudu” pustio je emocijama da preovladaju i zaplakao je javno, po drugi put u trenerskoj karijeri.

– Bilo je puno pritiska, negative, zločestoće. Mnogo pametnjakovića koji su hteli Hrvatsku obezvrediti. Jer, hrvatska reprezentacija je u ovom trenutku, nažalost, jedina koja spaja ljude i koja radi na zajedništvu.

– Prvi put sam zaplakao na Svetskom prvenstvu u Rusiji, protiv Danske, kada smo izvodili penale.To je bila ključna utakmica, prekretnica. Prošli smo grupu, bili prvi, osvojili devet bodova, pobedili Argentinu i dolazi nam Danska. A prethodno iskustvo nije bilo na našoj strani, jer Hrvatska je uvijek ispadala nakon grupne faze, osim u Francuskoj.

– Da smo izgubili bili bi luzeri, gubitnici. Ko bi zapamtio Nigeriju, Argentinu? Bilo bi – to im se slučajno desilo da pobede. I tada sam zaplakao nakon izvođenja jedanaesteraca, jer sam shvatio da smo nešto napravili.

Govorio je Dalić i o Srbiji i Draganu Stojkoviću Piskiju.

– Uvek je bilo pitanja, pa i tokom ovih kvalifikacija šta mislim o Srbiji, da li bih je volio za protivnika na nekom velikom takmičenju. Ne bih volio, ne zbog nekih drugih stvari, već zbog toga što su oni dobra reprezentacija.

– I kad je bilo pitanje Srbija ili Škotska, rekao sam da bih više volio Škote u grupi, jer je Srbija bolja od Škotske. Oni imaju strašne igrače i to su sad pokazali. Dobiti Portugal u gostima, u ključnoj utakmici koja Portugalu nosi direktan plasman na Mundijal, može samo velika reprezentacija – rekao je selektor Hrvatske.

Nakon fudbala koji je i njegov život, za kraj smo se vratili na ono sa početka ove priče. Zlatka Dalića i ono što on predstavlja i što u suštini i jeste kada se sve kamere pogase.

– To sam ja, normalan i jednostavan čovek. Nemam neki naročit hobi. U slobodno vreme se družim, pratim utakmice, dođem ovde kod svojih u Livno. Imam svoj mir u kući u Varaždinu, gde se opuštam i uživam u životu.

– Poslednje četiri godine živim najlepše dane svoje sportske karijere. Ništa specijalno i ništa fensi šmensi, kako bih ja rekao. Bežim od javnosti i medija kada god mogu. Prosto, nastojim da svoj život učinim što mirnijim – zaključio je Dalić.

HTEO DA ZAVRŠI KARIJERU U ZVEZDI, SAD MORA PROTIV NJE: Kuzmanović na čelu Proletera sprema iznenađenje za crveno-bele!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: Marko Radonjić: Biće još iznenađenja u ABA ligi!