Ispovest Milice Dabović: Preživljavala sam torturu, ali nisam puna mržnje kao moja sestra!

Srpska košarkašica i bivša reprezentativka, Milica Dabović, nekako je uvek u centru pažnje, i na terenu i van njega.

Svojim potezima, stavovima i iskrenim odgovorima često navuče gnev javnosti, ali još češće “zaradi” i aplauze.

Iako je sa reprezentacijom Srbije osvojila Evropsko prvenstvo 2015. godine, a godinu dana kasnije i srebro na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, iako je četvorostruki prvak Srbije i dvaput šampion Jadranske lige, nekako se uvek provuče njena “kontroverznost”.

Ipak, sada je vreme za aplauz i divljenje, pre svega zbog otvaranja košarkaškog kampa za decu. Borbena i energična na terenu – takva je i van njega, pa i ne čudi ova ideja, kao ni to što se uprkos oproštaju od sporta ipak vratila na parket.

Naime, Dabović je definitivno najzaslužnija što se KK “Lavovi” vratio u Prvu ligu, posle nekoliko godina, a ona pokazala da je i dalje jedna od najboljih na ovim prostorima.

O svemu tome, ali i o onim drugim, bolnijim temama poput reprezentacije, Marine Maljković, teškog detinjstva, Milica je govorila za portal “Meridian sport”.

– Priča o košarkaškom kampu je jedna fenomenalna ideja, a ove godine mi je ruku i vetar u leđa pružio Aleksandar Njegovan, koji drži kamp i obezbeđuje fenomenlne uslove, koje ja do sada zaista nisam videla ni u jednom kampu. Od terena, preko sale, hotela, svih uslova koje će deca imati ovog leta u Valjevu. Otišla sam da vidim kako to izgleda i ostala oduševljena. Tu je toliko stvari koje su potrebne, od saune, do bazena, teretane, sve neophodno je tu. Pripreme idu uzlaznom putanjom i ja se nadam da će ljudi i roditelji shvatiti da je to pravi izbor za njihovu decu. Mora da se ulaže u decu da bi deca uopšte uspela u životu – rekla je Dabović na samom početku.

S obzirom na višegodišnje iskustvo i igranje košarke, kako u Srbiji, tako i širom sveta, nema sumnje da će Milica imati šta da prenese polaznicima kampa. Jekaterinburg, Moskva, Istanbul, Zagreb… Samo su neke od destinacija koje je Milica posetila i u kojima je igrala.

A, ako bi morala da izdvoji omiljenu?

-Svaki grad, svaka zemlja i svaki klub su za mene posebni. Doživela sam neverovatna iskustva kada sam se oprostila od košarke i reprezentacije. Zaigrala sam u jednom klubu u Siriji, zatim u Albaniji, Bejrutu… Tako da, moram priznati da su to moja najlepša sećanja. Mada, mora da priznam da sam se u Istanbulu prosto osećala “živom”, igrala sam kao zmaj i živela život punim plućima – kaže Dabović i dodaje:

-Obožavala sam Istanbul i i dan-danas znam svaki kutak tog grada, ali države u kojima sam igrala poslednjih godina su zaista posebne i nekako su ispunile moj život. Tu su se rodila i neverovatna prijateljstva koja i dan-danas imam i održavam, i zaista sam zahvalna Bogu na svemu tome – kaže Dabović za Meridian sport.

U svemu tome, naravno, nastalo je i mnogo anegdota. Kako kaže, ona je “zaboravan lik”, ali jedan detalj posebno pamti. A i mi sa njom.

–Ja sam na terenu više na kolenima nego na nogama, poznata sam po tome što “letim”, jednostavno – najlepša scena u mojoj glavi je ona kada sam uradila nešto što niko nikada u istoriji ženske košarke nije, a to je da sam se uhvatila za mrežicu i loptu koja se zaglavila između koša i obruča – izvadim nogama. Tako da, eto to je jedna anegdota i svi su to doživeli na najlepši mogući način. Kao da je svemirski brod sleteo, tako su ljudi reagovali – priseća se Dabović.

Međutim, sport, posebno ženski, sa sobom nosi i brojne neprijatne i bolne situacije. Ne usudi se svako da naglas priča o tome, ali teško ćemo naći iskrenijeg sagovornika od Milice Dabović.

Štaviše, sama je obelodanila da je imala “nepristojne ponude”, te da je oterana iz kluba nakon što je takvu odbila, a ne krije da ih je bilo i više.

-Susretala sam se sa raznim situacijama, ne samo od predsednika, već i preko direktora, trenera… To je za mene bio poraz, jer znam da nikakve povode nisam davala za takve situacije. Smatrali su me lepom i zgodnom i zbog toga su mislili da mogu lako da me odvuku u krevet, ali to se nije dešavalo. Upravo iz tog razloga, zato sto nisam davala na sebe – zato sam se, eto, rastajala i odlazila iz klubova – kaže Milica i dodaje:

– To su bile teške situacije, ja sam tada u Bešiktašu davala 30 poena po utakmici, igrala sezonu života, raznorazni su se ljudi kladili koliko ću trojki da dam na jednoj utakmici… Ai, imala sam tu nesreću da odradim fotografije za jedan muški magazin, pa se to godinu dana kasnije proširilo u celoj Turskoj i to je bio glavni razlog da se ja oteram iz tima, bez obzira na to što sam mnogo značila ekipi.

-Vidim da sve više devojaka izlazi u javnost sa sličnim pričama. Moram reći da ja nikada ne bih toliko dugo čekala, ali one same znaju kroz kakav su pakao prolazile i nikada im ne bih bila u koži, jer to što one čuvaju i što ih tišti sve te godine – ne bih mogla da zamislim sebe da prolazim kroz to i da se borim s tim. Ali, važno je da onda kada pomisle da je vreme – izađu i kažu i olakšaju sebi dušu – iskrena je Milica.

I nekako se čini da, ma koliko bila uspešna na terenu, ljudi neretko pričaju o fizičkom izgledu. Pa, da li to pomaže ili odmaže?

-Ne smatram da sam lepa, ali smatram da imam energiju koja je “kobna” za druge ljude, ali večito sam privlačila neke porešne osobe u svoj život. Mislim da lepota inače mnogo više odmaže nego što pomaže.

Još jedna bolna tema jeste i reprezentacija Srbije, kao i saradnja sa selektorkom Marinom Maljković. Palo je mnogo teških reči, Dabović je otkrila brojne stvari, ali čini se da to nije ni polovina priče.

Nastavak ćemo dobiti u Miličinoj knjizi, a dok nju iščekujemo, sa njom smo napravili osvrt na poslednja dešavanja.

Pre nekoliko meseci, ženska seniroska reprezentacija pojačana je Amerikankom Ivon Anderson. Jedan tvit Milice Dabović bio je dovoljan da se podigne prašina, te da je proglase rasistom.

-Ta izjava uopšte ne bi bila tako strašna da ja nisam iskoristla reč “crnkinja”. Ali, ljudi znaju da sam ja godinama igrala sa crnkinjama i dan-danas su to moje prijateljice i poruka nije trebalo da ode u tom pravcu. Ne mrzim nikoga, a kamoli crnce. Ali, ljudi su samo čekali da me “uhvate” za nešto i da me razapnu, što mi je u potpunosti jasno.

Ipak, bez obzira na takve komentare, Dabović i dalje stoji pri svom stavu da stranci ne bi trebalo da budu članovi nacionalnog tima.

-Svakako smatram da nijedna reprezentacija ne treba da dovodi bilo kog stranca, mislim da i mi imamo dovoljno talenata, pogotovo na toj poziciji. Imamo igračice koje ne igraju, a fenomenalne su i zaslužile su da se nađu u reprezentaciji, imaju fenomenalne rezultate van Srbije. Tako da, stojim pri tome da strancima nije mesto u našoj reprezentaciji, ali nažalost – ja se tu ništa ne pitam – kaže Dabović za Meridian sport.

Ne može se preskočiti ni celokupan rad sa Košarkaškim savezom Srbije i Marinom Maljković, a Milici je očito i dalje teško da govori o tome.

-To je jedno od najtežih pitanja… Šta ja mogu da kažem o Savezu i Marini Maljković i reprezentaciji? Ja sam u toj reprezentaciji “opstala” i što je najvažnije – izašla kao pobednik. Ljudi će sve shvatiti kada pročitaju moju knjigu, jer ja u njoj najviše pričam upravo o tim stvarima. Kakvu sam torturu doživljavala i sa čime sam se ja borila – to sam samo ja znala. Ćutala sam, mada je znalo nekoliko igračica s kojima sam se nekada družila. Na današnji dan one su povukle svaka na svoju stranu, ostala je samo moja sestra – priseća se Milica.

– Ja sam mnogo toga istrpela i u tom Savezu bih promenila apsolutno sve. Došlo je do toga da Savez praktično gasi žensku košarku, klubovi praktično ne postoje. Crvene zvezde i Partizana maltene nema, niko se ne bori za tu decu, niko se ne bori za te talente. Marina je svojim delima pokazala svoje lice, onda kada sam poželela da se vratim u reprezentaciju, ona mi je rekla da se bavim prostitucijom. Time je pokazala ko je i šta je. Godinama sam je doživljavala na potpuno drugačiji način, mogla bih do sutra da pričam o njoj, ali ne bih sada da detaljišem. Reprezentacija je moja slaba tačka, ginula sam za ovu državu, za grb i za te ljude – iskrena je Dabović.

Milica Dabović van terena

Iako je i dalje na terenu, Milica je samohrana majka jednog dečaka, te je pronašla još jedan način da njemu pruži ugodan život, ali i da, kako kaže, stane na svoje noge i ne dozvoli da zavisi ni od koga.

Mnogi su komentarisali njenu “online prodaju”, ali ona kaže da je zahvaljujući tome preživela.

-Online prodaja me je vratila u život i stala sam čvrsto na noge. Ne zavisim ni od koga. To što su mi novac potrošili, naravno, ne svaljujem krivicu na druge, već na sebe. Ja sam to dozvolila, zaljubila sam se i napraivla glupost, nije trebalo da se zaljubim uopšte. Mislila sam da ljudi mogu da se menjaju, da su dobri, ja uvek verujem u ljude i u ono što je nemoguće. Nastaviću da se borim online prodajom, to mi super ide, te žene su me spasile. One su moj vetar u leđa, razmišljam da napravim i svoj brend, možda šijem neke trenerke, a kasnije možda i nešto više. Bitno je da moje dete ima sve i da mu ništa ne fali.

I jedan tako ljudski potez naišao je na osude, doduše malobrojne.

-Na negativne komentare se nikada ne osvrćem. Verovali ili ne, nikada ih nisam čitala, niti me interesuju. Oni su samo po novinama, kada tabloidi nešto napišu i slično.. Mene recimo televizija voli, imam tu mnogo prijatelja i moram priznati da uživam da sarađujem sa tim ljudima. Ali, na negativne ljude uvek žmurim, ko zna kakva ih je muka naterala da budu takvi kakvi jesu. Ali, ja živim za porodicu i svog sina Stefana i svoje prijatelje, naravno. Ja uvek mogu sve, uvek mogu bolje i uvek mogu više, to me tera da nikada ne odustanem. Ne gledam na život zlim očima.

Već do sada smo mogli da dobijemo brojne savete od nje, a koji to savet pamti Milica, ali ga neće preneti svom sinu?

–Ja sam naučila od svoje mame “ko tebe kamenom ti njega kruhom”, ali rekla sam joj jednom prilikom da ja neću tako učiti svog sina, jer su mene gađali stenama. Znači, Stefane, ko tebe kamenom – ti njega stenčugom! Mislim da će bolje proči u životu, a ne kao ja – iskrena je Milica.

I upravo je sin Stefan najveća motivacija da ide dalje iz dana u dan. A, kako i ne bi bio?

-Prelepo pitanje, ja sam uvek imala dušu, nisam bila zla i nisam se vraćala prošlosti. Uvek kažem sebi – ima i gorih svari. Živa si, zdrava si, probudila si se, imaš dve ruke i dve noge. Dobar sam čovek, spavam kao beba, a to mi, naravno, i prijatelji govore, zbog toga me ljudi i vole. Uvek sam imala lepe komentare, ljudi, deca i navijači su mi bili vetar u leđa ceo život, kao i moja rodbina, naravno – kaže Milica i dodaje:

-Dok nisam rodila Stefana, energiju sam crpela u sebi, svojoj duši i svom srcu. Znate, kada je duša čista, sve je drugo lako i sve se lakše prihvata i zaboravlja. Nastavlja se dalje, verujem da su neke stvari od Boga. Sada je Stefan moja snaga, kada odem po njega u četiri u školicu, znam da nam predstoji lumpovanje do 11-12 uveče, jer on ne spava rano. “Umrem” koliko mi je teško, iskreno, on je hiperaktivan, ne znam da li je na mene, ali se ne smiruje uopšte – nasmejala se Milica i dodala:

-Njegov osmeh mi je sve na svetu i zato mi nije teško da se budim u pet i radim online prodaju, igram utakmice, nije mi teško kada me probudi nekoliko puta.

A, ko ili šta uspeva da izmami Miličin osmeh? Ili suze?

-Baš sam skoro plakala kao kiša u jednoj emisiji, kada sam počela da pričam o reprezentaciji. Kada vratim film unazad – shvatim koliki sam heroj. Ja svoju majku nazivam najvećim herojom koji postoji, jer je podigla nas četiri “probisveta”, a nahranila je još 50-oro, toliko je devojaka živelo kod nas i igralo, a mama ih je bukvalno podigla. Nije bilo lako i nije me to promenilo, nisam postala “zlica”, a to je najbitnije.

-Ne zameram nikome ništa, krivim sebe što sam trpela neke stvari. Sada bih sve promenila, samo bih rodila Stefana i bila bih na balkonu, jer mi je balkon doneo penziju. Divim se samoj sebi šta sam sve izdržala. Jedva čekam da ta knjiga izađe, a sa njom i sva bol i tuga, da ljudi budu svesni da meni zaista nije bilo lako u ovom život – kaže Milica i dodaje:

-Ali, smejem se stalno, imam takve prijatelje, okružena sam takvim ljudima koji me vole, poštuju i uvek su uz mene. Ja sam sada srećno biće.

Za sam kraj, Milica je imala jednu posebnu želju, a to je da zahvali svojim roditeljima na svemu.

-Moj život je bio težak i volela bih da kažem da sam zahvalna na svemu i mami i tati, bez obzira na moje detinjstvo. O tome svi pričaju, jer je moja sestra izjavila da je dobijala batine, da sam ja dobijala batine, da je sve to bilo tako kao što je bilo… Ali, ja sam na to zaboravila, to nije napravilo od mene ono što je napravilo od sestre, osobu koja je puna mržnje, koja je zla i misli samo na sebe. Ja sam potpuno suprotno, dobra sam i gledam pozitivno na svet, oprostila sam sve što sam mogla da oprostim. Jesam neko na koga ljudi mogu da se oslone, a to je danas baš retkost – zaključila je Milica razgovor za Meridian sport.

UROŠ ČARAPIĆ ZA MERIDIAN SPORT: Vraćani smo dva sata pred početak utakmice, neke stvari nemaju veze sa terenom!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: PELE | Priče iz kraja #30