Dika Stojanović otvorio dušu: O Zvezdi, Bariju, koferu para, Robiju, Piksiju...

Na pomen imena Stevan Dika Stojanović mnogi se naježe, neki se možda i dan-danas uplaše, ali jedno je sigurno – svi mu se dive.

Legendarni golman Crvene zvezde imao je karijeru iz snova, koja je krunisana osvajanjem titule evropskog šampiona, a kako kaže – Zvezda mu je dala baš sve.

U intervjuu za „Kurir“, Dika je ispričao mnogo toga, a krenuo je od samog početka. Kao što neki znaju, a neki možda i ne, rođen je u Kosovskoj Mitrovici, te je tu živeo do svoje pete godine.

Prelaskom na Rudnik počinje detinjstvo, ali i fudbalska karijera, o kojoj bi verovatno mogao i film da se snimi. Kako kaže, oduvek je hteo da bude baš golman.

– Zašto golman? Pa, taj dres. Uvek me je fasciniralo što je drugačiji od ostalih. Što se toliko razlikuje. I to deluje na dete. Da se izdvojim, odvojim, da budem nešto posebno. I na kraju karijere se to i desilo. Nešto stvarno posebno kada sam osvojio pehar Kupa šampiona. Od početka, pa do kraja – počeo je Dika svoju priču.

Koju godinu kasnije stigla je i selidba u Crvenu zvezdu, a ta priča je zaista posebna.

– lučajno, rekao bih. Mene je pokojni Dragoslav Šekularac doveo. Godinu dana pre nego što ću doći u Crvenu zvezdu, na Rudniku je bila omladinska ekipa na pripremama. Trener je bio Milovan Đorić. I njima se povredi golman. Đora dođe do nas klinaca koji smo gledali svaki trening i pita: “Ima li golmana među vama?” Ja se odmah javim. I ostanem deset dana sa njima – kaže Stojanović, pa nastavlja:

– ila je sjajna generacija: Boško i Milko Đurovski, Čakalić, Uzunov, Radić, Radović… Ozbiljna ekipa. Godinu dana kasnije dolazi Šeki na pripreme sa pionirima. Njemu je Đorić već rekao da u Rudniku ima jedan mali, dobar golman, pa neka se raspita. Ja sam tada branio za pionire i omladince Mladog rudara i bio rezerva u prvom timu. I Šeki me uzme pod svoje, posle 15 dana me dovede u Beograd.

Što bi se danas reklo – ostalo je istorija. Međutim, ono što je mnoge godinama unazad zanimalo jeste kako je Stojanović dobio taj nadimak. Odakle Dika?

– Kad sam došao u Crvenu zvezdu, mene su prozvali Mali Dika. Zašto? Zbog Aleksandra Dike Stojanovića! Pa pošto se i ja prezivam Stojanović, mene su moji drugari iz generacije prozvali Mali Dika. I danas me, kada imam više od 50 godina, zovu tako. I moj kafić na Marakani zove se “Dika“.

Ipak, da je sve išlo glatko – nije. A tih dana se i danas seća. Nije mala stvar odvojiti se od porodice, pogotovo u tim godina, ali na kraju je vredelo.

– Završi se tako trening, a ja dođem ovde do Marakane na autobusku stanicu. I tako satima ispraćam autobuse na Rudnik, sve se nadam hoće li naići neko poznat da prenese pozdrave mojima. Uh, bre… Kad se i sad setim, naježim se.

Omladinska škola Crvene zvezde, pa 11. Gimnazija, Saobraćajna škola, a onda i vojska.

– Čim sam sa 18 godina potpisao ugovor sa Zvezdom, otišao sam u armiju. Zašto? Bio sam šesti golman! Pre mene Aleksandar Dika Stojanović, Živan Ljukovčan, Tomislav Ivković, pokojni Slobodan Karalić i Goran Živanović. Ja rekoh, hajde ti, Diko, negde da braniš ili u vojsku. Tražili me Rijeka, Zemun, Željezničar iz Sarajeva. Ali ne daju iz Zvezde. I ja prelomim, idem u vojsku – priseća se Dika, pa nastavlja:

– Odradim to što mi sleduje, da me posle sa 23 ne preseče u karijeri. U klubu kažu sačekaj malo, da vidimo za neku auto-jedinicu, kao, da dobijem sve kategorije. Bilo popularno da budeš vozač. Ma, šta će mi to. Daj šta daš. Dobijem pešadiju! Postanem prašinar! Ha-ha-ha! Sećam se na regrutaciji pitaju me šta ću: Ljubljanu, Mostar ili Sarajevo. Daj Sarajevo!

Međutim, postoje neke stvari koje mnogi od nas čuvaju za sebe, a takav slučaj je i sa Dikom. Možda ni u tome nema mnogo razmišljanja, ali ljubavi ima, a to se jedino i računa, zar ne?

– Prva ljubav! Ha! To je bilo tad i ostalo. Moja supruga Marija. Nisam ti ja za detalje o tome… Gde me nađe, čoveče?! Neke stvari volim da ostavim za sebe. Moja prva i jedina ljubav, moja Maja. Hvala bogu, imamo dvoje dece, ćerku i sina, unuku. Sve kako treba. Upoznali smo se kada je ona imala 15, a ja 17 godina. Otada smo zajedno. Ukratko, da ne ulazimo u detalje!

Vratimo se na fudbal i “onaj” lob. Sećanje na seniorski tim i Maradona idu zajedno, ali i jedna anegdota.

– Šta da kažem, sa 17 i po godina sedeo sam na klupi protiv Barselone 1982. A Barsa strašna, sa Maradonom, Šusterom, Alesankom… Bilo je to veliko iskustvo za mene. Sećam se, dan pred utakmicu, posle treninga otišao sam na teren da bih video kako trenira Maradona. Nije bilo kao sada. Mogao si da prođeš kroz tunel, da vidiš majstora na delu.

-I onda dolazi utakmica, 90.000 ljudi na stadionu. Ja klinac. Gledam Diku (Aleksandar Stojanović, op. a.) i pomislim u sebi: “Samo da ne uđem, nemoj slučajno da se povrediš, molim te, samo nemoj da se povrediš!” Ha-ha-ha-ha! Ne znam, nikada pre nisam video da Maradona tako nešto radi sa loptom, ta lopta ne pada na teren, kao da ju je vezao za nogu. I onda na utakmici onaj lob. Niko to nije video ni pre, ni posle toga. Maradona je čudo!

Naravno, koji god razgovor da se povede, večiti derbi je uvek jedna od glavnih tema.

– I dolazi derbi, krcat stadion. Sećam se, pre nego što me je Vasović stavio na gol, neki su mu sugerisali da prođe derbi, ipak, da me ne stavlja. A on onako otresito, preda mnom: “Što?! Sad je pravo vreme! Čovek neka shvati da li da se bavi fudbalom ili ne!” I bio je u pravu, jer sam tada imao 20 godina. Čudo je bio od trenera. Obrazovan, elokventan, advokat, psiholog, očas posla te pričom ubedi. Živeo u inostranstvu, bio kapiten Ajaksa. Znao da ti priđe. Izlazimo mi na teren, gledam okolo navijače i kažem sebi: “Šta meni ovo treba?!” Izgubimo mi tu utakmicu 2:0, ali ja sam bio baš dobar, odbranio sam penal Vokriju, imao još nekoliko sjajnih intervencija.

– Generalni Vladimir Cvetković tada je izjavio: “Izgubili smo utakmicu, ali smo dobili golmana.” To je bila tada njegova čuvena rečenica, koju su prenele sve novine.

I onda dolazi finale u Bariju.

– Pred odlazak u Italiju meni je prišao trener Ljupko Petrović. Kaže: “Tebi se desila ta greška protiv Bajerna, ali ti si dobar čovek, tebi to mora da se vrati.” Mnogo mi je to značilo. Sećam se kada je Ljupko spremio taktiku za finale i rekao kako misli da treba da igramo da bismo osvojili trofej. Kad nam je objasnio, svi smo bili u čudu. Gledamo se Dejo, Robi, Miha, Pančev, Juga, Bina, Mile, Ilija… Nije nam jasno. Kako ćemo gol da damo?

– Kaže on: “Nema problema, ne treba ni da ga damo. Produžeci, pa jedanaesterci, Dika odbrani penal i trofej je naš! Mi, prvaci Evrope!” Pazi, tako se sve desilo! Baš onako kako je Ljupko predvideo! Neverovatno. E, sad, taj penal koji sam odbranio Amorosu… Slušaj, ništa nije slučajnost.

-Vodio sam evidenciju o svakom igraču kako šutira penal. Svakog vikenda gledam preglede kad su domaće i strane utakmice u pitanju.

Kad je Pančev dao gol… Eksplozija!

– Zanimljivo, sve penale sam gledao preko video-bima. Mnogi sada kada gledaju snimak utakmice, vide da sam leđima okrenut, pa mi kažu da nisam gledao penale. I kad sam video da je Darko dao… Eksplozija u meni. Jednom se to doživljava. Podizanje pehara!

– Jedan čovek me je posavetovao. Kaže: “Kad ti budu dali pehar, drži ga što duže možeš, ne ispuštaj. To ostaje za sva vremena.” I bio je u pravu, bilo je na stotine foto-reportera, kamermana, oko mene je sve sevalo od bliceva. I ja se primim, ha-ha-ha! Ne dam pehar! Ovi moji počeli da traže, ja vičem: “Ne dam!” Ha-ha-ha! Posle sam im dao pehar da se slikaju i oni. Ha-ha-ha…

Međutim, zanimljiva uvertira bila je pred finale u Bariju. Možda bi danas rekli da to nije ništa čudno, ali…

– Hteli su da kupe utakmicu i onda su se namerili na mene. Znali su da je golman poslednja prepreka. I dobro su razmišljali. Nikada nisam ni pomislio da je neko spreman da mi tako nešto ponudi. Kada sam dobio poziv, rekli su mi da imaju nešto za mene. Mislio sam zovu me na razgovor za novi klub, jer sam imao dozvolu Crvene zvezde da posle sezone odem u inostranstvo.

Ipak, prevario se Dika, jeste bila ponuda, ali ne takva kakvu je očekivao.

– Sve se to desilo u hotelu “Interkontinental”, bio sam sa Robijem, pili smo kafu. Kad sam otišao sa njima u sobu i kad su mi pokazali kofer, nije mi bilo dobro. Mnogo je novca bilo, ali nisam poklekao. Bili su to sve naši ljudi, ali unajmljeni od Francuza. Uopšte se nisu uzbudili kad sam ih odbio. Znaš šta su mi rekli? “Ne moraš da uzmeš pare, ali ćemo mi reći da si uzeo. I sve će izaći u novinama. Kako god da utakmica prođe, ti ćeš biti kriv.” Ma, beži, rekao sam mu.

– Pozvao sam Duju (Ratomir Dujković, tada trener golmana u Crvenoj zvezdi, op. a.), kažem mu šta mi se desilo. A on će meni: “Samo mirno, verujem ti.” I došla je informacija u svlačionicu da je golman kupljen. Onda sam pričao sa igračima, sa Dujom, upravom kluba. Našao sam se u situaciji da nisam kriv, a da sam kriv. A i šta bih ja sa tim parama? Meni je bilo teško, posebno pred utakmicu u Bariju. Stalno mi je prolazilo kroz glavu to što mi je taj kriminalac rekao da su me kupili. Jedva sam čekao da prođe tih 120 minuta, pao mi je ogroman teret s leđa. Obraz čist! Konačno.

– Dobra je ovo priča za ove mlađe generacije, koje bi sve preko noći. Pa, ne može! Ne ide to tako! Mnogi su me pitali, posebno danas, kako nisam poklekao, jer je u tom koferu stvarno bilo mnogo novca. Poneo sam neko vaspitanje od kuće, nešto od majke i oca, od predaka. Znaš kako, mene je otac učio stalno da ako nekad budem gladan u životu, da pitam, da se ne stidim. Ali ako budem nešto ukrao, da ga se čuvam jer će mi ruke odseći. E, tako. Tako je bilo kod mene u kući – kaže Dika.

Prisetio se Stojanović i svojih saigrača, pre svih Dragana Stojkovića Piksija I Roberta Prosinečkog.

– Od malih nogu, pa do danas drugujemo Piksi i ja. Sećam se kad je dolazio u Zvezdu, kad je u Deligradskoj potpisao u ponoć… Jurili su ga Partizan i Dinamo. Ali nisam sumnjao u njega nijednog trenutka šta će izabrati. Bio je zvezdaš! Svetski igrač!

A, Robi?

– Robija sam upoznao na neverovatan način. Trener je bio Vasović i zvao je nas ostale igrače Zvezde koji smo bili sa reprezentacijom na Univerzijadi da nas pita za Robija. Kaže, došao je jedan mali plavi, sjajno igra, šta da radim sa njim? A Piksi mu ko iz topa odgovori: “Uzmi ga ako valja, šta drugo!” Nastavi Vaske, kaže, mali priča da je bio u Dinamu, oterali su ga… A Piksi će opet: “Šta te briga? Uzmi ga ako je dobar!” Tako je bilo, i tako je Robi došao.

Jedno ne tako lepo sećanje je ona sada već čuvena utakmica na Maksimiru.

– Mi smo izašli na zagrevanje, ali smo već tada videli da je situacija naelektrisana, da njima nije do fudbala, da žele nešto drugo i da je sve kao izrežirano. Počeli su da bacaju kamenice na nas, čak su i probili deo ograde. Sve je bilo spremljeno, videlo se. Mi smo onda povukli na sredinu terena, nastavili sa zagrevanjem, ali kada su počeli njihovi navijači da uskaču na teren, otišli smo u svlačionicu. Igrači Dinama su ostali, imali su scenario da napadnu policiju… Nije nam bilo svejedno dole u svlačionici, mislili smo na naše navijače koji su ostali na tribinama. Dinamovi igrači su bili sa nama, pričali smo, komentarisali. Nije bilo tenzija između nas.

Kako kaže, kod njega u karijeri nikada nije išlo baš glako. Prepreke su se ređale, ali uprkos tome ništa ne bi menjao u svom životu.

– Sada radim koliko meni odgovara. Kada dođeš u taj stadijum, to onda znači da si uspeo. Ne zavisim ni od koga, kafić držim da bih se družio sa prijateljima zvezdašima. Svaki dan su tu Pižon i društvo, Perun i njegova ekipa. Sve zvezdaši. Meni srce puno. Bavim se menadžerskim poslom, ali ne jurim. Kad me neko nazove, pomognem, završim šta treba. Lagano. Ne otimam, ne jurim, ne varam.

– Tu sam na stadionu Zvezde svaki dan, sa prijateljima, gledam utakmice, u Upravnom odboru sam. Svi se menjamo, a samo Zvezda ostaje. Koliko mi znači Crvena zvezda? Reći ću ti. Sve mi je dala! I popularnost i uspeh… Sve! Ovde sam počeo, formirao se. Dao sam i ja nešto Zvezdi, makar malo – zaključio je Dika.

Stanković malo o Inđiji, malo o Gentu: Neću dozvoliti da me nešto udalji od mojih fudbalera!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: SAVO MILOŠEVIĆ | Priče iz kraja #10 | Meridian Sport TV