POČINJE EP: Kapiteni koji su osvajali titulu, od poštenjačine Neta, "Kajzera" Franca, rekordera Platinija... Sve do mlađe garde Kasiljasa i Ronalda!

Za mesec dana ćemo znati ko će postati prvak Evrope, a za danas smo vam spremili priču o kapitenima svih reprezentacija kojima je to do sada uspevalo.

Ko će biti naslednik igrača u nastavku teksta saznaćemo 11. jula posle finala na “Vembliju” u Londonu.

1960: Igor Neto (SSSR)

Krenućemo redom. Od Sovjetskog saveza, odnosno lidera tadašnje generacije, Igora Neta. SSSR je bio šampion na premijernom šampionatu “Starog kontinenta” održanom u Francuskoj. U tadašnjem finalu, SSSR je u produžecima pobedio SFR Jugoslaviju sa 2:1, golom Viktora Ponedeljnika. Gol za Jugoslaviju dao je Milan Galić.

Prezime Neto ne zvuči baš kao neko koje potiče iz Rusije ili okolnih zemalja. Rodio se u Moskvi, u estonskoj porodici, ali mu je dalji predak (iz 18. veka) bio italijanski baštovan koga je nemački plemić doveo da radi na njegovom imanju, negde na teritoriji Estonije.

Kada je o samom Netu reč, igrao je na poziciji centralnog veznog i smatra se jednim od najboljih sovjetskih fudbalera svih vremena. Sa reprezentacijom je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama 1956, a posle i na EP četiri godine kasnije.

Njegov potez sa Mondijala (1962.) i danas je jedan od najboljih primera fer-pleja. Igrali su protiv Urugvaja, a Igor Čislenko je dao gol kod rezultata 1:1. Ali, lopta je ušla u gol kroz “pogrešnu” stranu mreže. Urugvajski golman je to i reklamirao, ali je sudija poništio gol tek kada je kapiten Neto takođe to rekao. Sovjeti su kasnije ipak pobedili.

Tokom karijere igrao je samo za moskovski Spartak i osvojio pet titula i tri državna kupa. Igrao je i hokej na ledu, naravno za Spartak, u 22 utakmice.

Preminuo je 1999. godine, a pred smrt je bolovao od Alchajmerove bolesti.

1964: Feran Olivelja (Španija)

Još jedan igrač koji je karijeru posvetio samo jednom klubu, u ovom slučaju, Barseloni. Igrao je u periodu 1956-1969, u 513 utakmica.

Iako je za nacionalni tim upisao mnogo manje nastupa, 18 bio je kapiten šampionske generacije. Za to su ga preporučile, kako je navedeno disciplina i autoritet. Posle osvajanja evropske titule, bio je deo nacionalne selekcije tokom Mondijala 1966, ali nije ulazio u igru.

1968: Đakinto Faketi (Italija)

Jedna od legendi Intera, jedinog kluba u seniorskoj karijeri (1960-1978), za koji je odigrao 634 utakmica, uz 75 golova. Bio je i predsednik Intera, od 2004.godine, do smrti 2006.

Iako je bio levi bek, na leđima je nosio desetku Azura, do titule 1968. Igrao je 94 puta, a u 70 utakmica nosio kapitensku traku.

Za ovu titulu vezana je posebna priča. Italijani su u polufinalu odigrali bez golova protiv SSSR-a, čak i posle produžetaka. Tadašnje pravilo je bilo da se u takvoj situaciji baca novčić. Kapiten Faketi je izabrao pravu stranu i “obezbedio” plasman u finale.

U finalu su igrali protiv Jugoslavije. U prvom meču na “Olimpiku” u Rimu je bilo 1:1 (za SFRJ Dragan Džajić), pa se dva dana kasnije igrao novi meč. Italija je 10.juna pobedila sa 2:0.

1972: Franc Bekenbauer (Z. Nemačka)

Jedan od najboljih igrača svih vremena. Zbog držanja i ponašanja na terenu dobio je nadimak “Kajzer” (car), a reputaciju je stekao na mestu centralnog defanzivca. Smatra se da je i on bio prvi libero u svetskom fudbalu. Tadašnju Zapadnu Nemačku vodio je do prve evropske titule, a dve godine kasnije i do one planetarne.

Sa Bajernom je osvojio pet nacionalnih titula, kao i tri vezane evropske. Bio je i dva puta najbolji igrač Evrope, a karijeru je završio u Sjedinjenim Američkim Državama.

Uz Marija Zagala i Didijea Dešana, jedini je čovek koji je sa reprezentacijom bio prvak sveta i kao igrač i kao trener.

1976: Anton Ondruš (Čehoslovačka)

Ovaj šampionat organizovan je u Jugoslaviji, koja je na kraju bila četvrta. Čehoslovačka je tada došla do svoje prve evropske titule, u finalu u Beogradu, i to protiv branioca trofeja, Zapadne Nemačke.

Bilo je 2:2, a onda su se izvodili penali. Bilo je 5:3, a seriju je “zatvorio” Antonin Panenka, po kojem je takvo izvođenje najstrože kazne dobilo i ime.

Vratimo se junaku priče Ondrušu. Najveći i najznačajniji deo karijere proveo je u Slovanu iz Bratislave i smatra se jednim od najboljih defanzivaca 70-ih godina prošlog veka.

Bio je i jedan od strelaca u penal seriji sa Nemcima. Sa reprezentacijom je četiri godine kasnije bio treći u Evropi.

1980: Bernard Dic (Z. Nemačka)

Još jedan odbrambeni igrač, ali je tadašnji selektor Jup Derval imao veliko poverenje u njega kao vođu. Na primer, zbog straha od kartona, ostavio ga je na klupi u meču grupne faze sa Grčkom, kako ne bi rizikovao suspenziju u nokaut fazi. U finalu su pobedili Belgiju.

Igrao je za i za Šalke, ali je u Duizburgu ostavio dublji trag. Kasnije je bio i trener.

1984: Mišel Platini (Francuska)

Jedno od najvećih imena svih vremena fudbala. Igrao je za Nansi, Sent Etjen i Juventus, a i on je imao “vladarski” nadimak – “Kralj”.

Vodio je “Plave” do prve međunarodne titule, bio strelac u svih pet utakmica, s tim da je u dve uzastopne utakmice upisao het-trik, protiv Belgije i Jugoslavije. Samo dve godine kasnije, Francuska je bila i treća u svetu.

Inač, Platini je jedini fudbaler koji je tri godine zaredom osvajao “Zlatnu loptu” (1983-85). Bio je i selektor Francuske.

Mnogo godina kasnije postao je i predsednik UEFA, ali je onda i optužen za korupciju, a kasnije mu je i zabranjen rad u fudbalu.

1988: Rud Gulit (Holandija)

Predvodio je generaciju Holanđana koja je tada osvojila prvu internacionalnu titulu. Došao je na šampionat u Nemačkoj kao najbolji evropski fudbaler za sezonu pre i član šampionske ekipe Milana. Uz zemljake Franka Rajkarda i Marka van Bastena bili su zaštitni znak “Rosonera”.

Na Evropskom prvenstvu ih je SSSR pobedio u grupi sa 1:0, ali je onda osveta usledila u finalu. Na Olimpijskom stadionu u Minhenu, Gulit je dao prvi, a van Basten drugi gol.

Imao je i bogatu klupsku karijeru, pošto je bio prvak sa Fejenordom, PSV-om (dva puta) i Milanom (tri puta), kao i dvostruki šampion Evrope.

Od nacionalnog dresa se oprostio 1994.godine, sa 66 utakmica i 17 golova.

1992: Lars Olsen (Danska)

Priča o učešću Danaca na Evropskom prvenstvu u Švedskoj i kasnijem osvajanju je manje-više poznata svima. U grupi, plasman je izborila Jugoslavija, ali je zbog sankcija izbačena sa takmičenja, pa su Danci kao drugoplasirani u grupi “uskočili” kao rezerva.

Tadašnji kapiten Olsen (još jedan defanzivac) je u to vreme igrao za Trabzon, i kada je saznao za novosti, vozio je od Turske do severa Evrope. Nije mali put, priznaćete. Kasnije je na šampionatu odigrao svaki minut, a u finalu su pobedili Nemačku koja je tada već bila ujedinjena.

Bio je deo nacionalnog tima i četiri godina kasnije, ali tada nije imao minutažu. Onda se i povukao, sa 84 utakmice, od kojih je u 69 nosio traku. Za sada je to rekord u reprezentaciji Danske.

1996: Jirgen Klinsman (Nemačka)

Još jedan velikan svetskog fudbala. Bio je deo reprezentacije koja je šest godina ranije postala prvak sveta. Lotar Mateus je bio povređen, pa je traka dodeljena Klinsmanu, nekadašnjem napadaču (između ostalog) Štutgarta, Intera, Monaka, Totenhema i Bajerna.

Na tom šampionatu u Engleskoj, dao je tri gola, a u finalu je uprkos povredi igrao. Golove Česima dao je Oliver Birof, a jedan od dva bio u je u produžetku.

Za “Elf” je odigrao 108 utakmica, uz 47 golova, a sa klupe je vodio Nemačku, SAD, Bajern i Hertu.

2000: Didije Dešan (Francuska)

Kapiten prve generacija “Plavih” koja je postala prvak sveta. Kapiten je bio i dve godine kasnije, u Holandiji i Belgiji, kada su u finalu u Roterdamu pobedili Italiju.

Iako ga je Erik Kantona svojevremeno prozvao nosačem vode, bio je osvajač Lige šampiona, kao i titula sa Olimpikom iz Marseja i Juventusom.

Za nacionalni tim je odigrao 103 utakmice i postao prvi Francuz koji je prebacio “stotku”. Kao igrač se povukao 2001, a onda je usledila trenerska karijera. Od Monaka, Marseja, Juventusa, a sada i Francuske sa kojom je prvak sveta. Na prethodnom evropskom šampionatu u finalu su poraženi od Portugalije.

2004: Teodoros Zagorakis (Grčka)

Kakvo iznenađenje su Grci priredili pre 17 godina kada su u Lisabonu u finalu pobedili domaćina, Portugaliju. Čast da bude kapiten te selekcije imao je Zagorakis (centralni vezni) koji je klupsku karijeru gradio kroz Kavalu, PAOK, Lester, AEK i Bolonju.

Za “Helene” je odigrao 120 utakmice, uz tri gola. Zanimljivo je da je prvi dao protiv Danske sedam meseci posle osvajanja evropskog trona. Povukao se 2007.

Uz titulu prvaka Evrope sa Grčkom, bio je osvajač Kupa Grčke sa AEK-om, odnosno Liga kupa sa Lesterom.

2008 i 2012: Iker Kasiljas (Španija)

Legendarni golman španske reprezentacije, ali i Real Madrida, mada se “Kraljevski klub” nije najbolje poneo prema njemu. Karijeru je završio u Portu, a ne u klubu kojem je dao mnogo i kojem je počeo. Sa njim je osvojio i sve što se osvojiti može.

Ostaće upamćen po odbranama na svim takmičenjima na kojima je branio, a u seniorskoj selekciji bio je od 2000. Osim dve evropske (Austrija i Švajcarska, odnosno Poljska i Ukrajina), ima i svetsku sa Mondijala iz Južne Afrike. Na primer, 2008. godine je odbranio dva penala u četvrtfinalu protiv Italije.

Ali ostaće upamćen i kao kapiten prve reprezentacije koja je odbranila evropsku “krunu”. Za “La Rohu” je upisao 167 nastupa.

2016: Kristijano Ronaldo (Portugalija)

I na kraju smo stigli do Kristijana Ronalda, po mnogima najboljeg fudbalera današnjice i vlasnika brojnih rekorda. Na primer, postao je prvi igrač koji je bio strelac na četiri različita kontinentalna šampionata.

Na prošlom u Francuskoj, vodio je reprezentaciju do finala, ali je tada igrao veoma malo. Zbog povrede je napustio teren u 26. minutu, ali je veliku radost doneo Eder, u 109. minutu meča na “Stadionu Francuska” u Sen Deniju.

Iako nije igrao u finalu, mnogi kažu da im je on doneo titulu. Sada ima priliku da ponovi uspeh Španaca. Ostaje da se vidi da li će u tome Portugalci da uspeju, jer ih već od grupe ovog Evropskog prvenstva čeka “paklen” zadatak. Igraće sa Francuskom, Nemačkom i Mađarskom.

I za kraj, još jedan podatak. Najmlađi kapiten (osvajač) bio je Gulit, sa 25 godina i 298 dana, a najstariji Zagorakis sa 32 godine i 251 danom.

Kapiteni osvajača titule prvaka Evrope:

1960: Igor Neto (SSSR)
1964: Feran Olivelja (Španija)
1968: Đakinto Faketi (Italija)
1972: Franc Bekenbauer (Z. Nemačka)
1976: Anton Ondruš (Čehoslovačka)
1980: Bernard Dic (Z. Nemačka)
1984: Mišel Platini (Francuska)
1988: Rud Gulit (Holandija)
1992: Lars Olsen (Danska)
1996: Jirgen Klinsman (Nemačka)
2000: Didije Dešan (Francuska)
2004: Teodoros Zagorakis (Grčka)
2008 i 2012: Iker Kasiljas (Španija)
2016: Kristijano Ronaldo (Portugalija)

Kapiteni osvajači titule prvaka Evrope (po pozicijama)

-2 golmana (dva puta Kasiljas)
-6 defanzivaca
-3 vezna igrača
-4 napadača

Kapiteni osvajači titule prvaka Evrope (po klubovima)

3 – Real Madrid
2 – Bajern
1 – Spartak Moskva, Barselona, Inter, Slovan Bratislava, Duizburg, Juventus, Milan, Trabzon, Čelsi i AEK

KO, KADA, GDE? Evo kompletnog rasporeda utakmica na Evropskom prvenstvu!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: Fudbalski kviz | EP 37 – Testiraj znanje! POGODI FUDBALERA