SAVIĆEVIĆ EKSKLUZIVNO ZA MERIDIAN: Neki pokušavaju da me minimiziraju, ali uspeh u Bariju mi ne mogu uzeti!

Kako se bliži 29. maj, tako brojni ljubitelji fudbala, a pogotovo oni kojima je crveno-bela boja u srcu, polako počinju da se prisećaju legendarnog finala Kupa šampiona.

Priču znamo gotovo napamet, penal seriju protiv Olimpika takođe, ali bez obzira na to što je prošlo 30 godina, gotovo uvek otkrijemo neku novu anegdotu ili detalj za koji nismo znali.

Tako je bilo i ovog puta, kada smo razgovarali sa legendarnim Dejanom Savićevićem. Razgovor u Podgorici doneo nam je prijatno podsećanje na veliki uspeh, ali i analizu šta je moglo bolje, šta je bilo presudno, koliko su sreće imali crveno-beli, ali nam je Savićević otkrio i za čim žali nakon svih ovih godina.

Kada u sezonu krenete sa najvišim ciljevima i ambicijama, a “potkovani” vrhunskim igračima i trenerom, rezultat ne može da izostane.

– Gledajte, ciljevi su uvek isti – da se ode što dalje. Mi smo godinu dana ranije imali taj peh u Kelnu, jer smo posle 2:0 u Beogradu izgubili 3:0 tamo i to nam je bila velika opomena za naredni period. Tako da smo mi, i pored rezultata i pobeda, uvek strahovali, sećajući se tog poraza ranije – priča Savićević za Meridian i dodaje:

– U prvom kolu smo imali najveću i najtežu prepreku, jer smo se bili opustili. Bilo je opuštanje u svim segmentima, ali na našu sreću, uspeli smo da se povratimo u drugoj utakmici, u kojoj su Darko Pančev i Robert Prosinečki odigrali majstorski i bili naši najbolji igrači.

– Posle te utakmice nije mogla da nam se ponovi greška kao na utakmici sa Kelnom i Grashopersom. Ali, da smo prošli taj Keln – ne bismo osvojili Kup šampiona, to je moje mišljenje – ističe Savićević.

Godinama unazad kruži čuvena priča o pokvarenoj hrani, ali nije baš sve tako kao što se priča.

– Ma, to su to su priče za budale. Mi smo otišli tamo u šoping, da se trguje, bilo je puno ljudi, puno “svega”, malo se mislilo o utakmici, mislili smo svi da ćemo lako da prođemo. I onda se desilo šta se desilo, zna se kakvi su Nemci… Taj naš mentalitet nas je mnogo koštao, i na klupskom i na reprezentativnom nivou.

Nešto kasnije usledio je duel sa Grashopersom, Crvena zvezda je važila za favorita. A, da li je to predstavljalo pritisak za igrače?

– Gledajte, jugoslovenski fudbal je uvek bio ispred švajcarskog, tako da je i ta utakmica gledana kroz tu prizmu. Normalno je bilo da Zvezda bude favorit, što smo i dokazali, jer smo u drugoj utakmici pokazali pravo lice, pobediti 4:1 u gostima jeste dokaz kvaliteta – kaže Savićević.

Naredna runda – Glazgov Rendžers i 3:0 na “Marakani”. Dovoljno za prolaz.

– Imali smo 12, 13, 14 vrhunskih igrača, naročito na polusezoni kada nam je došao i Siniša Mihajlović.

Nakon toga je usledilo četvrtfinale sa Dinamom iz Drezdena. Svega se Dejan Savićević seća i dan-danas.

– Prve dve utakmice sam odigrao slabije, protiv Rendžersa nisam ni igrao, bio sam na klupi zbog povrede, a pošto nije bilo potrebe – nismo rizikovali mojim ulaskom. Odradili smo kvalitetne pripreme sa Ljupkom Petrovićem i u te dve utakmice smo pokazali da smo kvalitetniji tim.

Na red je došao i čuveni dvomeč sa Bajernom. Ispred crveno-belih našla se prava nemačka “mašina”, koja je izazivalastrah i trepet, ali ne i kod naših momaka.

– Bilo je poštovanja, svi smo poštovali Bajern, ali nismo se plašili, što smo i dokazali igrom i u prvoj i u drugoj utakmici. Iz dve kontre smo pobedili Bajern u Minhenu i prekinuli im niz od 47 utakmica bez poraza. Bili su nepobedivi na njihovom stadionu, ali prekinuli smo njihov niz, iako su bili favorit. Pamti se i trk Binića i uklizavanje Pančeva, bilo je mnogo detalja, ali pokazali smo veličinu i pokazali smo da možemo da pobedimo Bajern – priseća se legendarni fudbaler, pa se osvrće i na čuveni revanš meč.

– I u Beogradu smo odigrali boje od Bajerna, već na poluvremenu je trebalo da bude 2:0 ili 3:0 za nas, ali su nakon Mihinog gola za nekoliko minuta preokrenuli. Često se “vrti” snimak tog poslednjeg gola, to teško može da se zaboravi. To je rezultat naše velike upornosti, sada pripisuju grešku Augentaleru, ali mislim da je Auman najveći krivac. Krenuo je, pa stao i više nije imao orijentaciju.

– I to je bilo najveće slavlje, taj momenat će se teško ponoviti. Ambijent u Bariju je bio nezaboravan, ali to posle Bajerna se nije dešavalo na Marakani, to slavlje, navijačko ludilo.

Dolazimo do Barija, ali pre same utamice i čuvene penal serije, Savićević nam je otkrio nekoliko detalja tokom karantina.

– Davno je to bilo, evo sad je 30 godina, teško je zapamtiti sve, ali sećam se da smo bili u jednom zamku, gde smo bili okruženi velikim maslinjakom, jedina “tačka” smo bili mi. Nije bilo telefona i interneta, u vestima ništa ne razumeš. Prešli smo na jedan trening dnevno, povredio se Duško Radinović, koji se nikada nije povredio. Mogao je da trči dva dana, to mu je jedina povreda bila tih godina pa smo se i mi malo uplašili.

– Ali, klub je hteo da se osigura i da nas oslobodi pritiska medija. I kasnije sam sa Milanom bio učesnik finala, ali oni ranija putovanja nikada nisu praktikovali. Nikad nismo trenirali na stadionu gde smo igrali finale, pa ni u tom terminu u kojem se igra finale. Mislim da su u pravu kada se radi o tome, jer igrač mora da se snalazi na svakom terenu.

Mnogo se priča o načinu na koji su crveno-beli igrali u tom finalu, pa se to pripisuje taktici, ali…

– Ma, kakva taktika. Svako igra kako mu protivni k dozvoli, mi smo se u tom finalu branili jer su nas “stisli”. Što bismo se branili, ako smo mogli da napadamo? Gledali smo njihove utakmice, ali oni su finale odigrali potpuno drugačije nego polufinale. Imali su dosta dobrih igrača i malo su nas iznenadili, na nekoliko kontri smo uspeli da zapretimo, ali mislim da su bili dominantniji kada se gleda cela utakmica. Ali, dugogodišnjom tradicijom i nekom ranijom nepravdom, Zvezda je zaslužila da ima taj pehar Kupa šampiona.

A, kako je Savićeviću bilo dok je sa klupe gledao izvođenje penala?

– Imao sam poverenja u svoje drugove, nisam sumnjao u njih i nisam ni pomišljao na poraz. Znao sam da će Bina i Robi, kao i Juga i Miha i Pančev dati golove. Nisam sumnjao u njih.

Dragan Stojković našao se na suprotnoj strani, u dresu Marseja, mada ne od samog starta.

– Piksi je imao tu povredu iz koje se vraćao i bio je pun elana, a na kraju i ljutnje što ne igra. Bio je ljut što ne igra, jer je smatrao da treba da se nađe na terenu, ali na našu sreću – nije igrao od početka. U tih 15-ak minuta se videlo o kakvom se igraču radi, imali smo sreće što ga je trener stavio na klupu za rezerve.

Međutim, postoje neke stvari koje Savićević više pamti od samog finala i to je baš ona utakmica Bajernom i neviđeno slavlje na “Marakani!

– Kraj utakmice sa Bajernom će mi više ostati u sećanju, jer je stvarno bilo fudbalsko ludilo, gde su igrači Bajerna ostali da leže, hvatajući se za glavu, tužni, a naši navijači ih nisu konstatovali, to je bilo veliko slavlje. Sada bi bilo teško napraviti neku proslavu bez ekscesa – nasmejao se Savićević i dodao:

– Taj meč sa Bajernom mi je draži nego meč u Bariju. Ali, pehar sa Crvenom zvezdom mi je najdraži. Sa Milanom, Real Madridom, Juventusom je mnogo lakše ostvariti uspeh. Drago mi je što sam ušao u istoriju Crvene zvezde, ima jednu titulu, ali vrednu. To će ostati upisano u istoriji Crvene zvezde i to me raduje. Iako neki pokušavaju da me minimizoraju, to mi ne mogu oduzeti – zaključio je Savićević razgovor za Meridian sport.

JUGOVIĆ EKSKLUZIVNO ZA MERIDIAN SPORT: Posle 30 godina sam skupio snage i prvi put odgledao utakmicu iz Barija – ponosan sam!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: DUŠAN DULE SAVIĆ | Priče iz kraja #33